Povodom 80 godina od formiranja Jasenovca, Muzej žrtava genocida u Beogradu objavio je više zbornika dokumenata od kojih se neka prvi put nalaze pred očima šire javnosti i dodatno osvetljavaju činjenice vezane za jedan od najvećih i najmonstruoznijih koncentracionih logora na tlu Evrope. Među novim izdanjima je i zbornik “Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica” autora Veljka Đurića Mišine, direktora Muzeja žrtava genocida, u kom su prvi put objavljena svedočenja logoraša data 1942. godine pred Komesarijatom za izbeglice i preseljenike u Beogradu. Zbornik je nemoguće nabaviti u slobodnoj prodaji, a u Muzeju navode da se knjiga može naručiti mejlom na adresu: office@muzejgenocida.rs posle čega će proslediti uputstvo o uplati novca za pokriće troškova ili dobrovoljnu donaciju.
U nastavku svedočenja pred Komesarijatom za izbegle i preseljenike 1942, nedugo pošto se dokopao slobode, svoj iskaz je dao i drugi preživeli logoraš Jasenovac Relja Bilanović, koji je tada imao 21 godinu.
Furtulina kazna
Prenosimo i najstravičniji momenat svedočenja Relje Bilanovića.
“Mnogo sam užasnih momenata doživeo za vreme mog boravka u Jasenovcu. Možda više nego iko drugi jer sam bio mlad i zdrav i bez ikakve štete po zdravlje izdržao sve užase. Mnogo puta sam izmakao smrti za dlaku, pa ne mogu ni danas da se snađem i tačno da shvatim kako sam živ, i kako nisam poludeo. Ali najstrašniji momenat bio je ovaj, koji ću sada prikazati, a kakav je retko koji čovek doživeo, otkada je sveta i veka. Negde sredinom marta, kada smo već ja i mojih 12 drugova bili oslobođeni od rada i spremali se da krenemo u slobodu, pokušao je da pobegne iz logora jedan od naših drugova, zatočenik, neki Rade Furtula, pećar iz okoline Sarajeva. Bekstvo mu nije uspelo, on je nađen u klozetu gde se krio i gde se pretvarao da je pao u nesvest u času kada je pronađen, tj. oko devet sati naveče, kada niko nije smeo biti izvan barake. Prilikom ispitivanja priznao je da je hteo da pobegne. Nas je spopala strava već onog časa, kad smo u određeno vreme morali biti svi u baraci a njega nije bilo. Znali smo šta nas čeka. Sto, dvesta, pa možda i svi smo trebali da budemo zaklani. To su bile redovne represalije za svaki pokušaj bekstva kojeg zatočenika. Ustaše su Furtulu predali nama u baraku i naredili nam, da ga mi sami moramo do ujutro ubiti, inače da ćemo biti svi poklani. Izvan svake je sumnje da se oni nisu pretili naprazno”, prisećao se Relja.
Reljo, udri jače!
“Bilo je to jasno, da Furtula ujutru ne sme osvanuti živ, pa ma šta bilo. Ali, ipak je bio naš drug, i lako je zamisliti kako nam je svima bilo pri duši: ili ima da pogine on sam od naše ruke ili i on i mi svi od ustaške ruke. Dugo smo se savetovali, šta da radimo. Najzad smo rešili da ga privežemo za jedan stup pored kible. Svaki od nas koji je tokom noći imao da vrši nuždu u kibli imao je dužnost, da ga udari motkom i sekirom, koje su bile do njega, jer niko nije hteo sam da ga ubije. Na kiblu se mnogo išlo zbog vodene hrane, koju smo jedino primali i jeli. U baraci gori celu noć svetlo, a tada je gorelo čak i električno svetlo, koje je uvedeno pred dolazak komisije. Stisnuta srca i zubi, svaki je morao od nas da doprinese ubijanju Furtule, da bi spasao sebe i sve ostale. Nakon izvesnog vremena Furtula je već bio na pola mrtav. U jednom času ugledao je mene i prebijenim mi glasom rekao: ‘Relja, udari me dobro, da što pre svršim.’ Meni se zamaglilo pred očima, ali vidim red je da se čoveku prekrate muke. Više nesvesno nego svesno sa zamagljenim očima, od bola i jada, ja sam uzeo sekiru i zapitao ga: ‘Rade, hoćeš li mi alaliti?’ ‘Hoću, Reljo’, odgovorio je on ‘samo me udri dobro, da odmah svršim!’ Ja sam na to zamahnuo i ušicom sekire udario ga po glavi, njemu je glava klonula i ja sam mislio, da su njegove muke dovršene. Međutim, na zaprepašćenje moje i svih nas nakon neko pola sata Rade je iznenada opet podigao glavu. Prešao je pogledom po baraci, zastao na meni i opet me pozvao: ‘Reljo, hodi ovamo i udri jače!’ Ja sam na to ustao opet uzeo sekiru, čvrsto rešen da prekratim čoveku muke. Zamahnuo sam jednom, pa drugi put i tada je bilo zaista svršeno. Ustaše su ujutro našli, da je njihovo nečovečno i krvavo naređenje izvršeno. Za divno čudo ovaj puta su održali reč i niko od nas nije stradao radi ovog pokušaja begstva. To je prvi i poslednji put da je jednom pokušano bekstvo svršilo ovako ‘jeftino’! Za sve nas. Jeftino, ali sam Bog i mi znamo, kako skupo. Naročito ja”, svedočio je Bilanović.
Sablja od 12 kila
“Posle odlaska Milivoja Nikolića i dalje u logoru broj 2. Tu sam u mesecu novembru prvi put video ubijanje na veliko. To prvo ubijanje koje sam video slučajno je bilo ubijanje iz pušaka. Inače puškama, mitraljezima i revolverima ustaše vrlo retko ubijaju u Jasenovcu. Uvek ubijaju samo klanjem, noževima ili udarcima drvenog malja i sekire u glavu. Katkad ubijaju i posebnim gvozdenim motkama. Bio je jedan ustaša zastavnik, koga su svi zvali Mujo, Rom iz Bihaća. On je sebi dao da mu se iskuje sablja, teška 12 kg, sa kojom je ubijao zatočenike. Pasija mu je bila da odseca jednim udarcem glavu. On, njegov brat Šaban, Ljubo Miloš, poručnik Matijević, poručnik Kojić, poručnik Matković, Altarac zastavnik, Modrić zastavnik i još neki ustaše koji su poznati kao najkrvoločniji i koji su svojom rukom najviše Srba poubijali za vreme moga boravka u Jasenovcu, i sada su tamo i uveren sam da i dalje vrše svoj krvavi posao. Poručnik Matijević je u početku tako strašno klao i pri tome cičao nekim čudnim glasom sličnom psu. Međutim, on je u decembru dobio nervni napad, pa su ga odveli mislim u Zagreb na lečenje. Posle nekih 20 dana se vratio iz Zagreba i od tada nije više nikoga zaklao”, ispričao je Bilanović.
Strašna osveta
Relja Bilanović je ispričao i kako je, u novembru, logoraš Branko Dujić, brijač iz Zagreba koji je pre rata prešao na katoličku veru, pokušao da udari jednog ustašu i kakav je stravičan efekat to proizvelo.
“Naravno, ustaše su ga ubile. Ali, samo zato što je jedan zatočenik pokušao da nasrne na jednog ustašu, izvršena je represalija zbog toga je streljano 24 Srbina i četiri Jevreja iz naše barake. Bili su to većinom seljaci iz Bijeljine i ne sećam se nikom imena. Pobijao ih je na isti način Ljubo Miloš, a svi smo to morali da gledamo. Nesretni seljaci, koji su bili odabrani za to streljanje, preklinjali su da ih ne streljaju, a mnogi su među njima i poklani. Posle toga su zaredali ubijanja, klanja i prebijanja na svake načine.”
