U zborniku “Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica”, među upečatljivim svedočenjima preživelih logoraša su i zajednička izjava Milivoja Nikolića (1907. godište) iz Visokog i Relje Bilanović (1920. godište) iz Čipulića kod Bugojna. Njima su se životi ukrstili u leto 1941. godine kada su obojica, samo zato što su Srbi, najpre završili u logoru u Gospiću, a onda, punih šest meseci, sve do 27. februara 1942. bili u paklu fabrike smrti.
Težak rad
“U Jasenovac smo stigli 2. septembra izjutra. Odmah su nas sa stanice prebacili u logor uz užasne psovke i tučnjavu. U logoru su nam oduzeli sve što smo imali uzase. Ukoliko nam je to preostalo, jer su nam ustaše već putem od stanice do logora poduzimali sve što smo vredno imali: novac, prstenje, satove i dr. Smestili su nas u logor broj 2. U jednoj baraci nas je bilo ukupno 500. Hrana je od samoga početka bila vrlo slaba. Hleba smo dobijali samo katkada, a od novembra pa sve do sredine marta nismo ga ni videli. Radili smo na podizanju nasipa. Rad je bio neopisivo težak, a postupak prema nama više, nego brutalan. Svakoga dana padalo je najmanje do 20 mrtvih ljudi. Mnogi su umirali od iznemoglosti, čak i u času dok su jeli ručak. Znamo da je tamo umro željezničar Petar Pojić iz Siska, Božo Božić, posednik iz Visokog, Mile Bujan, rudarski radnik iz Prijedora, Vaso Malić brijač iz Visokog, Đorđe Stanković posednik iz Puračića, Kovačević, školski nadzornik iz Nevesinja i još mnogi drugi kojima se ne sećamo imena. Tada još ustaše nisu ubijale u velikom broju nego su samo nesmiljeno tukli, naročito one, koji zbog slabosti nisu mogli da rade onako, kako su to ustaše želeli”, naveo je na početku svog svedočenja Milivoje Nikolić koji je sa Reljom Bilanović u logoru bio sve do 10. oktobra, kada su ih razdvojili.
Molili za život
Milivoje Nikolić je uglavnom bio zadužen za poslove koji su bili izvan logora Jasenovac. Ipak, jasno bi se čuli pucnji koji dolaze iz tog pravca.
“Iako su ustaše govorile da se to vode borbe sa četnicima, koji su bili preko Save u Bosni, Jasenovčani su dobro znali kao i svi seljaci iz okoline, da to ustaše ubijaju nas. Seljaci su to pogotovo znali, jer su nas viđali kad smo kopali rake i pokapali leševe. Čak su katkad sami na svojim kolima morali prevoziti cestom mrtvace do mesta sahrane. Nakon jednog dana, kad je bilo naročito jaka pucnjava u logoru radio sam u kući dvoje staraca. Pratio me je jedan od boljih ustaša, koji me je ostavio nasamo. Starica me na to dočekala sva zaplakana i pitala me da li smo uopšte ostali živi posle jučerašnjeg ubijanja, častila me cigaretama, ispekla mi kafu, osuđujući teško ustaše i njihov postupak. I okolni seljaci Hrvati bili su prema nama pažljivi i susretljivi. Kad god su mogli i gde god su mogli davali su nam cigarete i hranu. Ako je bilo prilike da s nama progovore koju reč odmah su nas uveravali da oni nisu ustaše, nego ‘Mačekovci’ i da osuđuju rad ustaša”, naveo je ovaj svedok i dodao da su ustaše kažnjavale i seljake u slučaju da razgovaraju sa logorašima ili im nešto daju.
“Osuđivali su ih na 15-30 dana boravka u logoru i tada su živeli s nama zajedno u barakama, jeli istu hranu kao i mi, pa su čak morali da rade kao i mi, jedino nisu bili grobari”, naveo je ovaj svedok.
Poludela žena
Nikolić je ispričao i jednu strašnu scenu kojoj je prisustvovao u dvorištu logora u Gospiću.
“Tu u dvorištu nas je bilo oko 1000 ljudi. 4. avgusta uveče ubijen je iz revolvera s leđa na dvorištu jedan zatočenik, neki železničar iz Višegrada, kome imena ne znamo, ustaše su odmah izdale komandu da polegamo. Nastala je mrtva tišina, kroz koju se iznenada prolomila četnička pesma o vojvodi Lunetu. Zapevala je to jedna žena, negde na prozoru kaznione. Docnije smo čuli da je poludela.”
