Vukašin Žegarac, jedan od preživelih logoraša Jasenovca naveo je i slučaj ustaške odmazde zbog pokušaja bekstva grupe tek dovedenih Srba iz Trnova.
Ustaška odmazda
“Bilo je to ovako: Odmah ujutro posle te noći pošto su begunce pohvatali postrojili su nas sve iz ovog tunela uza zid ciglane, pred nama i oko nas na sve strane postaviše mitraljeze, a nekoliko ustaških oficira pristupilo nam je i stalo nas klati. Bilo je to strašno, da ja ne nalazim reči, kojima bih mogao opisati taj užas. Jedan ubojica već je bio pristupio i k meni, već sam bio osetio nož pod vratom, no u tom me je ugledao jedan od ustaša-oficira, kome sam inače, ne znam zbog čega morao biti simpatičan, tako da mi je nudio i cigarete kad god me je video i on me je spasio. Od toga pokolja ostalo nas je živih, ja sada ni sam ne znam kako, svega 48 od preko 250, koliko nas je bilo. Od toga dana, a to je bilo negde sredinom novembra, pa do početka februara tj. do dolaska međunarodne komisije u logor, 6 februara, počelo je ubijanje na veliko u logoru. Gotovo svi, koji su od tada pa do pomenutog dana stizali u logor, Srbi i Jevreji, poubijani su odmah po dolasku u logor ili malo docnije. Mislim da je kroz to vreme poubijano najmanje tri do četiri hiljade ljudi, sudeći po pričanju onog malog broja zdravijih i sposobnijih za rad u logoru, koje su iznimno ostavili na životu, kao i po iskazima ‘grobara’ koji su sahranjivali leševe.”
Ustaše nisu birale svoje žrtve, a “prednost” su imali bolesni i to iz “proste računice” – da se napravi mesta za druge pacijente u logorskoj bolnici.
Žegarac o tome ima direktna saznanja zato što je od 24. septembra 1941, pa dok nije pušten određen za bolničara.
Pokolj u bolnici
“Treba da napomenem, da je bolnica sagrađena tek u drugoj polovici januara i to povodom najavljenog dolaska komisije. Pre toga su bolesnici ležali po barakama, a mislim da ne treba da napominjem, da su to bili zaista bolesnici, koji više nisu mogli stati na svoje noge. Razume se samo po sebi, da gotovo ni jedan od takvih bolesnika nije se više ni pridigao. Svi su oni umirali jer niti je bilo lekova, a niti hrane, niti čistoće, niti ikakvih uslova za ozdravljenje, a bolesnikom je proglašen samo onaj koji je već i tako bio na smrti. Tada je podignuta bolnica, u njoj je kako rekoh, moglo biti smešteno najviše do 120 ljudi. Kad se taj broj napunio ustaše su i ovaj problem rešavali jednostavno na svoj krvavi način. Obično na veče, isteraju sve bolesnike pred baraku, ko nije mogao sam na svoje noge, toga su bolničari iznosili. Odmah pred vratima bolnice sačekaju ih ustaše maljevima, sekirama i bodežima, te ih ubijaju i kolju. Kad ih sve pokolju pozovu ‘grobare’ i oni ih odnesu i sahrane. Ponekad neke bolesnike, koji još mogu da hodaju odvedu ravno na groblje, narede im da polegaju potrbuške u rake, koje grobari unapred iskopaju i tu ih dotuku maljevima i sekirama. Grobarima ostave samo to, da njihove leševe zaspu zemljom. Dok sam ja bio bolničar izvršen je takav pokolj bolesnika četiri puta. Razume se da sam taj pokolj svaki puta lično video”, ispričao je Žegarac.
Sudbina žena
Žegarac nije imao direktna saznanja o masovnim ubistvima žena i dece u Jasenovcu.
“Znam samo za jednu grupu žena i dece koji su bili zatvoreni u jednoj maloj zgradi. Kako nam je sam logornik, Jevrejin Bruno Dijamantenštajn, rekao, ostali su tu bez hrane nekih šest dana. Nakon toga su ih pokupili i prebacili preko Save. Nije mi poznato kakva ih je sudbina zadesila. Isto tako znam za jednu grupu od nekih 60 žena koje su dovedene 28. marta 1942, dakle dva dana pre mog oslobođenja. Za tu grupu žena su mi pripovedali neki drugovi, da su videli, kako su ih uveli u jednu zloglasnu šupu, u kojoj su sve zatočenike, koje bi u nju uveli, poubijali maljevima i sekirama i spaljivali u peći ciglane. Verovatno ih je zadesila ta sudbina jer ih više nismo videli. Te žene su bile iz Bričkog, a pobliže o njima ne znam ništa.”
Robovanje u logorima
“Osećam danas u ovom retrospektivnom gledanju strašna preživljavanja za vreme moga robovanja u ustaškim logorima, kako je sve ovo što govorim upravo neverovatno onome ko to nije preživeo, a u stvari je vrlo kratka i vrlo bleda slika onoga što je zaista bilo. Čovek ne raspolaže nikakvim izražajnim sredstvima, kojima bi mogao ma i približno prikazati sve što je video i što je doživeo. Ma koliko nastojao da budem iscrpan, ja osećam da nisam sve rekao, jer to uopšte nije ni moguće. Neka svako, ko ovo pročita iz ovoga zaključi strašnije, mnogo strašnije i mnogo više, nego što je ovde rečeno, pa opet neće moći zamisliti potpunu sliku”, naveo je Žegarac pred Komesarijatom za izbeglice i preseljenike Vlade Srbije aprila 1942. godine pošto je 30. marta te godine pušten iz Jasenovca nakon posete međunarodne specijalne komisije.
