Film “Dara iz Jasenovca” – srpski predstavnik za prestižnu američku filmsku nagradu “Oskar” podsetio je javnost na zverstva koja su se odvijala u ovom logoru i izazvao podeljene reakcije. Za jedne je to emotivna, tragična priča o sudbini Srba u Jasenovcu, a za druge “jeftina propaganda” koja ne oslikava istinu o događajima iz Drugog svetskog rata u NDH.
Potresni film počeo je da se prikazuje neposredno pred osamdesetu godišnjicu od osnivanja Jasenovca, najvećeg i najbrutalnijeg koncentracionog logora na tlu Balkana tokom Drugog svetskog rata. Kroz logor formiran avgusta 1941. u naredne četiri godine prošlo je više stotina hiljada Srba, Jevreja i Roma svih uzrasta, a do danas je ostalo nepoznato koliko je ljudi tamo stradalo. Procene se kreću od 30.000 do 700.000 žrtava i one su i danas predmet ozbiljnog spora istoričara.
Veljko Đurić Mišina, direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu priredio je posebno vredan zbornik “Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica” u kome su se našle izjave preživelih date uglavnom 1942. godine Komesarijatu za izbeglice i preseljenike oformljenu pri tadašnjoj vladi Milana Nedića u okupiranoj Srbiji.
Pogrešna “krvna zrnca”
Vojislav Prnjatović (1904. godište), Srbin iz Sarajeva, završio je u Jasenovcu sredinom decembra 1941. godine sa još 71. sunarodnika koji su pohapšeni u Sarajevu i okolini samo zbog svojih pogrešnih “krvnih zrnaca”. Ubrzo po oslobađanju, 9. aprila 1942. godine, u Beogradu je ispričao sve ono što je doživeo i video tokom tih nekoliko meseci provedenih u monstruoznom logoru smrti.
“U devet časova izjutra, 24. decembra stigli smo na stanicu u Jasenovac. Tu su nas dočekali ustaše, oni u talijanskim uniformama, dakle bivši emigranti. Kako smo izlazili iz vagona odmah su nas stali tući kundacima. Poređali su nas u red i odveli najpre u ustaški ‘tabor’, koji se nalazi u samom mestu Jasenovac. Posle su nas postrojili u dvorištu. Stigla je, kratko vreme za nama i jedna grupa od 19 ljudi iz Zagreba. Po spoljnom izgledu mora da su bili mahom školovani ljudi. Tako smo se u tom dvorištu našli odvojeni u tri grupe. U jednoj smo bili nas 62 sarajevska Srbina, 140 Jevreja u drugoj grupi, i u trećoj 19 zatočenika iz Zagreba. Onih devet žena, koje su stigle s nama iz Sarajeva odvojili su od nas još na stanici i odveli ih, koliko smo kasnije doznali u Staru Gradišku”, navodi Prnjatović.
Nakon što su ih sve pretresle, ustaše su ih odvodile svakog posebno u službenu sobu, kako ovaj svedok kaže “tabor”, gde su im oduzimali novac i vrednosti i pravili zapisnik o tome. Međutim, već po vraćanju u to dvorište počela su nova iživljavanja.
Čovek – zver
“Po izlasku iz te sobe u dvorište dočekivali su nas ustaše i jednostavno nas mlatili kao stoku sa štapovima. Pretres je završen oko četiri sata posle podne. Tada su nas opet poređali u tri grupe, po trojica u redu. U to je izišao iz zgrade komandant logora zloglasni poručnik ustaša Ljubo Miloš, bivši emigrant, nesvršeni pravnik, rodom iz Ljubuškog. Već tada je očigledno bio pripit. Čim se pojavio u dvorištu naredio je da se donese demižon rakije. On i ostale prisutne ustaše nastavili su da piju tu u dvorištu rakiju pred nama. Pošto je dosta toga ispio, Miloš se izdvojio iz grupe ustaša, izvadio bodež iz korica i uputio se prema grupi 19-torice zatočenika iz Zagreba. U tom času onako izmoreni i ošamućeni od svega što smo preživljavali kao i od udaraca, nismo sasvim bili svesni onoga što će nastupiti. Kad se Miloš približio ljudima, koji su bili preko puta od nas, udaljeni oko 20 metara, stao je da psuje i viče, te, na naš užas, počeo redom da kolje ljude. Zarinuo bi bodež naglo u vrat sa strane i naglo podigao, tako, da je u jedan mah preseko žile kucavice i grkljan. Krv bi šiknula na lice, grudi i ruke čoveka-zveri. Žrtve su stajale ukočeno, prestravljene, kao zamrle, i uglavnom, potpuno rezignirano i apatično bez glasa dočekivale udarac noža i okrvavljeni se rušili na zemlju”, navodi ovaj preživeli logoraš.
Za njega i ostale Srbe iz Sarajeva, pakao je tek počinjao…
Skamenjeni od straha
“Tek poneki bi pustio glas od sebe ili bi instinktivno ispružio predase ruke prema ubojici da trenutak za tim bude preklan. Nemoguće je izreći šta smo mi tada osećali. Svi izrazi kao prestravljen, užasnut, zamro, strahota, pakao, mogli bi samo jadno, ni izdaleka približno, uveriti onoga koji nije tu bio, šta se zbivalo u našoj duši. Koliko je trajalo to klanje – ne znam. Kao kroz maglu video sam kako je Miloš dovršio posao s tom grupom Zagrepčana i krvava lica i ruku uputio se prema našoj grupi. Bio sam siguran da mi je došao užasan kraj”, svedoči Prnjatović.
Poziv kao spas
“Idući prema nama očigledno mu je zapelo oko na jednom našem bosanskom seljaku u gunju sa crvenim šalom oko glave. Bio je to neki seljak iz Pala kod Sarajeva, čijeg se imena ne sećam. Nesretnik je bio drugi do mene u redu. Ubojica mu je naglo pristupio i stao da mu zabada bodež u grudi gde je stigao. Kada je jadna žrtva pala na zemlju, ubica se sagnuo i preklao ga na isti način kao i one ranije. Hteo je da nastavi svoj posao, ali u to se pojavio na vratima zgrade ordonans i pozvao ga u sobu na telefon. Neko ga je pozvao. Miloš je zatakao bodež u korice i otišao. Pri tom je izdao naređenje ustašama, da nas preostale oteraju u logor”, ispričao je Vojislav Prnjatović.
