U Diseldorfu je nedavno u porti sabornog hrama Svetog Save održana ceremonija dodele Ordena Svetoga Jovana Vladimira Ostoji Borkoviću, za žrtvu, ljubav i predanost koju već skoro pola veka pokazuje i dokazuje prema svojoj Crkvenoj opštini u Diseldorfu, kao i za pretrpljena stradanja od strane ustaša tokom Drugog svetskog rata.
Pred oko 200 prisutnih parohijana Borkoviću je orden uručio episkop Diseldorfa i Nemačke Grigorije odobrenjem Svetoga arhijerejskog sinoda pod predsedništvom patrijarha Porfirija. Prethodno je vladika predvodio liturgiju uz sasluženje sveštenika Danila Radmilovića, Neđeljka Đokića, Aleksandra Sekulića i đakona Aleksandra Debeljaka.
Sveti arhijerejski sinod SPC dodelio je visoko odlikovanje i pohvalu revnosnom parohijanu Ostoji Borkoviću na predlog episkopa Grigorija, a orden mu je uručen uz gromoglasno “Dostojan”. Ostoja je tek nekoliko dana pre svečarskog događaja saznao da mu vladika i Crkvena opština pripremaju iznenađenje koje je u potpunosti uspelo. Zaiskrile su suze u njegovim očima dok je slušao obrazloženje o priznanju i dirljivu besedu vladike Grigorija. Duboko je udahnuo i zahvalio na visokom priznanju. Istakao je između ostalog da se u njegovim rukama nalazi orden svima onima koji revnosno služe svojoj crkvi kao i rodu i narodu kome pripadaju.
Srce puno radosti
– Preosvećeni vladiko, najsrdačnije vam zahvaljujem na ovom velikom priznanju koje ste mi uručili. Ne znam, da li sam ovo zaslužio ali ako mi ga uručujete, vi sigurno znata zašto i na osnovu čega to činite. Ja sam ovde sa svim našim sveštenicima i narodom proveo stotine i stotine lepih dana ali ovaj je od najlepših i zasigurno najmiliji u mom životu. Časni oci, vama takođe veliko hvala, jer je ovo i vaša velika zasluga. Hvala vam za poverenje koje mi ukazujete već 32 godine na odgovornom mestu. Hvala vam na korektnoj saradnji. Bilo je i slučajeva da iskrsne poneka varnica sa obe strane ali nikada od toga nije izazvala požar, obzirom da smo zajedno išli istim putem ka istom cilju. Dok postoji grad Diseldorf, verujem da će u njemu obitavati i naš narod i da će dolaziti u ovaj sveti hram. Meni je srce puno radosti, jer će iza mene ostati lepa i velika uspomena. Dragi parohijani ove crkvene opštine, vama dugujem veliku zahvalnost, jer da vas nije bilo, nebi ni ja ovoliko dugo trajao. Svima Vama želim srećan i Bogom blagosloven ovaj da. – rekao je Ostoja obraćajući se prisutnima u porti.
Ođeknuo je buran aplauz na ponos i diku ljutom Krajišniku.
Preživeo Jasenovac
Bilo je to najmasovnije okupljanje ispred Svetosavskog hrama u Diseldorfu od pojave korone. Posle svečane ceremonije slikao se Osto, kako Borkovića od milja nazivaju, sa mnogo dragih prijatelja, jedan od njih je i prota Radmilović. Njih dvojica više od 25 godina sarađuju u diseldorfskom hramu i Crkvenoj opštini koja je ovim povodom pripremila i skromnu trpezu ljubavi.
Ostoja Borković rođen je 10. oktobra 1937. godine u selu Turjak (opština Bosanska Gradiška). Njegovi roditelji Ostoja i Stana imali su šestoro dece, tri ćerke i tri sina. Kao petogodišnjeg dečaka Ostoju i druge članove njegove porodice zarobile su ustaše 1942. godine u Gornjim Podgradcima. Svoj dugi stradalni put Ostoja je prešao od planine Kozare, preko Stare Gradiške i Mlake, do zloglasnog Jasenovca, Siska i konačno Donje Letine, gde je Ostoja, tada već osam godina star, poznao lice svog oca ko ga je svuda tražio.
Na prostore Severne Rajne i Vestfalije došao je 20. juna 1969. Iste godine na Ilindan, Ostoja se priključio Bogoslužbenoj zajednici u Diseldorfu (tada Verstenu), čiji je aktivan član do današnjeg dana.
Od 1984. do 1986, je učestvovao u izgradnji hrama u Diseldorfu.
Već nagrađivan
Ostojin trud i rad prepoznali su i prethodni arhijereji, arhijerejskom Gramatom zahvalnosti odlikovali su ga episkop Konstantina i episkop Sergije. Ostoja je bio i ostao tutor i ktitor Crkvene opštine Diseldorf, kao primer svim parohijanima i zemljacima.
Čuvar krajiške kulture
Ostoja Borković je decenijama aktivan čuvar krajiške kulture i običaja u udruženju Srba Krajišnika “Petar Kočić” iz Dortmunda. Od svojih skromnih primanja izdvajao je sredstva da potpomogne više od 50 Kočićevih zborova i Krajiških prela koji su održani u Dortmundu i dizeldorfu. Na velikom događaju ispred Sabornog hrama Sv. Save u ime udruženja Krajišnika bili su Milica Srdić i Stanko Karanović. Radovali su se kao i svi prisutni, a Karanović je za nekoliko minuta napisao stihove posvećene Ostoji i nazvao ih “Deca stradalnika”.
Deca stradalnika
Postoje deca stradalnika,
Postoje patnje Podkozarske,
Postoje dela pregalnička,
Postoje duše Svetosavske,
Sva brda naša jesu Golgote,
I reke su nam živi Jordani,
Gde se ovakve duše ovaplote,
Hristoliki mi nismo sami.
U beznađu, nada je moja,
Da ima još ljudi ovoga soja,
I ja bih rado dragi Ostoja,
Da ličim barem na mog heroja.
