Prizrenska bogoslovija 1. oktobra slavi 150 godina postojanja. O značaju ove obrazovne ustanove, ali i o životu preostalih Srba na Kosmetu priča Vesna Ilić, asistent na Katedri za ruski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici i prva žena profesor na Prizrenskoj bogosloviji!
Uz sve to, Vesna Ilić je majka četvoro dece koja sa suprugom živi na Kosovu. I zbog toga je na Vidovdan ove godine u Gračanici dobila orden Majke Jugovića.
Garancije ruskog konzula
Kakav je značaj Prizrenske bogoslovije za ovih vek i po postojanja?
– Prizrenska bogoslovija je osnovana 1. oktobra 1871. godine zalaganjem velikog Sime Andrejevića Igumanova, koji je rođen u Prizrenu 1804, u trgovačkoj porodici Andreje Đorđevića. Rano je ostao bez roditelja, otac mu je stradao u tamnici gde je bio zatočen zbog učešća u organizaciji Prvog srpskog ustanka, a majka mu umire od tuge za ocem. Sima je, kao i njegova braća, bio zadojen idejom o oslobođanju srpskog naroda od Turaka, pa je iskoristio svoj ugled i moć, koju je stekao kao trgovac u Rusiji, da svom narodu podari školu od nacionalnog značaja. Znao je Sima da će škola dati doprinos u buđenju nacionalne svesti, što se zaista i desilo, pokazalo je vreme, Srbi su se oslobodili Turaka 1912. Škola i danas kao pre 150 godina ima pre svega nacionalni, onda duhovni, obrazovni i kulturni značaj, jer se istorija na našu veliku žalost ponavlja. Otuda je Bogoslovija i u prošlosti kao i danas imala isti nacionalni, duhovni, obrazovni i kulturni značaj za Srbe.
Malo je poznato da su za osnivanje Bogoslovije prevagnule bezbednosne garancije tadašnjeg ruskog konzula u Prizrenu. Čini se da se danas malo toga promenilo. Srbija i dalje u Rusiji vidi ključnu pomoć i zaštitu u očuvanju južne pokrajine?
– To su svetli primeri iz istorije rusko-srpskih odnosa, koji nam i danas negde daju nadu u zastupništvo Rusa u očuvanju južne srpske pokrajine. Napori Sime Igumanova da se u Prizrenu osnuje Bogoslovija bili su osporavani na svakom koraku. I zaista, bez diplomatske pomoći tadašnjeg vicekonzila Ivana Stepanoviča Jastrebova i velike sile Rusije, koja je stajala iza njega, njegovi napori ne bi urodili plodom. Treba podsetiti da je Jastrebov u dva navrata službovao u Prizrenu i da je u oba perioda mnogo pomogao srpski narod koji su ugnjetavali Turci i Arbanasi.
Poziv vladike Teodosija
Bogoslovija je izrodila na desetine vladika i patrijarha, a istovremeno kroz istoriju proživljavala sudbinu Srba sa Kosova. Kakav je osećaj biti profesor u takvoj školi?
– Blagoslov od Boga je i čast raditi u Prizrenskoj bogosloviji, duhovnoj školi koja je zalaganjem vladike raško-prizrenskog Teodosija vaskrsla iz pepela posle martovskog pogroma 2004. godine. Prava je duhovna radost, ali i velika odgovornost raditi u školi koja je iznedrila mnoge velike duhovnike i učitelje našeg naroda i u kojoj su predavali sveti Ava Justin Ćelijski, patrijarsi Varnava, Gavrilo, Pavle, Irinej, mnoge vladike Srpske pravoslavne crkve… Na sve to, imati privilegiju da predajem jezik kojim je govorio konzul zaslužan za otvaranje ove škole u Prizrenu. Mislim da nema divnijeg spoja. Kroz svoj rad se odužujem ruskom konzulu Jastrebovu za sveto delo koje je on učinio za srpski rod i svetitelje Kirila i Metodija, koje danas zajedno sa njim proslavljaju mladi bogoslovci.
Kako je došlo do toga da postanete prva žena profesor Prizrenske bogoslovije?
– Od igumana manastira Vračevo, oca Vasilija sam čula da vladika Teodosije traži profesora ruskog jezika za rad u obnovljenoj Bogosloviji u Prizrenu koja je počela s radom septembra 2011. Na Petrovdan sam bila sa porodicom u manastiru Crna reka, gde je vladika služio, jer je tog dana veliki sabor u toj svetinji. Na putu između starog i novog konaka sam stigla vladiku, zatražila blagoslov i rekla mu kako sam čula da traže profesora ruskog jezika i da se javljam kao kandidat za taj posao, iako je to za mene bilo više od posla. Vladika se prijatno zahvalio na ovom razgovoru, zapisao broj mog telefona u kalendaru i rekao da će se javiti. Prošlo je više od mesec dana, ni traga ni glasa od vladike, nisam se raspitivala ni kod koga da li sam primljena, jednostavno sam prepustila to Bogu. Desilo se zaista po božjoj volji i mojoj velikoj želji, 29. avgusta, u ranim jutarnjim časovima vladika me je pozvao, pričao je kako putuje za Beograd i kako se mene setio pošto počinje školska godina. Rekao mi je: “Ja se setim čoveka koji mi nabavlja drva pred zimu, a Vas sam se setio pošto počinje školska godina.” Sa radošću sam prihvatila poziv, a ispostavilo se u našem prvom razgovoru u Prizrenu da sam prva žena profesor u Bogosloviji od njenog osnivanja. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam to čula. To će biti zapisano u istoriji Bogoslovije i velika je nagrada od Gospoda za mene.
Majka četvoro dece
Kakve su bile reakcije supruga, familije i prijatelja. Jesu li pitali: “Da li si normalna, gde ćeš baš tamo, pa tamo nema Srba”?
– Svima u porodici je bilo drago kada su čuli da ću početi da radim u Prizrenskoj bogosloviji, ali su se i uplašili kako ću putovati, hoće li biti problema i dan-danas je ista briga. Jer, provokacija je bilo naročito kada su albanski praznici. Takođe je bilo u više navrata barikada specijalne jedinice Rosu, koje nisu dozvoljavale da pređem iz južnog u severni deo Kosovske Mitrovice. Taj strah porodice je, nažalost, opravdan.
Asistent ste Katedre za ruski jezik na Filozofskom fakultetu u Severnoj Mitrovici. Kako izgleda to “putešestvije” do drugog posla. Prinuđeni ste da prolazite kroz mesta koja više nemaju ni srpske nazive, a kamoli Srbe. Šta vidite?
– Put do Prizrena traje dva sata u jednom smeru. Ranije je trajao i duže, dok nije bio izgrađen auto-put, prolazili smo kroz Srbicu, Drenicu, Glogovac, mesta u kojima skoro da nema Srba, a danas prolazimo kroz Vučitrn, Prištinu, Suvu Reku, koji su takođe skoro čisto albanski. Ono što može da se primeti na tom putu je da je izgrađeno dosta objekata, pumpi, restorana, zgrada, kuća, ali da u njima nema mnogo naroda. Albanci su nezadovoljni životom u svojoj kvazidržavi, a i stigla ih je suza proteranih i stradalih Srba, tako da im nema života. “Oteto je, prokleto”, zato i nemaju mira i ne vide svoju budućnost na ovim prostorima.
Prizren je mesto u kome je pre rata živelo oko 10.000, a danas svega dvadesetak Srba. Kako je danas biti Srbin u ovom gradu?
– Danas, nažalost, nema Srba u tom broju kao pre rata, ali ta mala zajednica od njih stotinak, živi koliko-toliko normalno i oni su upućeni na Bogosloviju, koja je danas srce Prizrena i prizrenskih Srba.
Može li se objasniti šta i dalje drži Srbe na Kosovu, a posebno u enklavama?
– Srbe danas u enklavama drže jaka vera u Boga, naše svetinje i zemlja predaka, koju ne žele da napuste ni po koju cenu.
Suprug i ja živimo sa četvoro dece na severu Kosova i Metohije. Na Vidovdan sam ove godine u Gračanici dobila orden Majke Jugovića, koji mi je još jedan znak od Boga da kao majka Jugovića treba da budem jaka i istrajem u podizanju svoje dece na ovoj svetoj zemlji za koju su njeni sinovi život dali.
Poštovanje i poverenje
A kako su na prvu koleginicu reagovali profesori, a kako đaci?
– Kolege profesori na čelu sa vladikom su me zaista srdačno prihvatili, a i učenici su bili radosni što vide ženu među profesorima. Izgradila sam sa učenicima izuzetan odnos poštovanja i poverenja, osećala sam u nekim trenucima kao da im menjam majku ili sestru, toliko su bili otvoreni i iskreni u razgovorima sa mnom. Vrlo brzo su zavoleli časove ruskog jezika i odlično su savladavali predviđeno gradivo. Na pitanje iz jedne vežbe “Koji vam je omiljeni predmet”, svi su odgovorili: “Ruski”.
Odakle su sve đaci i koji su im motivi da baš tu završe školu?
– Polovina učenika Bogoslovije je sa Kosova i Metohije, a druga polovina je iz gradova centralne Srbije. Ima dosta učenika koji su izbegli sa Kosmeta 1999. a onda se vratili da baš u Prizrenu završe srednju školu i to su divni primeri. Danas sve više dece odlazi u srednje škole u Beograd ili druge gradove Srbije, i postoji bojazan da se oni više neće da vrati na Kosmet.
Deko, anđeo čuvar
Rođeni ste na Kosovu. Sa 11 godina ste doživeli rat, a zatim i pogrom 1999. Koje su slike koje su Vam se urezale u pamćenje?
– Sa jedanaest godina sam preživela rat, bila sam mala, majka je nas četvoro odvela kod deke, najmlađa sestra je imala 22 dana kad je počelo bombardovanje. Otac je bio na ratištu, živeli smo u strahu da li će se živ vratiti. Oko nas su bombardovali repetitore, Kopaonik je bio na meti aviona NATO, sve je to ostavilo dubok trag na dečje duše. Deko, koji je bio naš čuvar, imao je smisla za humor i u tim teškim trenucima tešio nas je rečima kako su te tomahavke i rakete mnogo skupe i da zbog toga naše malo selo sigurno neće bombardovati.
Jači od terora
Imate li priliku da razgovarate sa Albancima iz Prizrena. Nekada je ovaj grad važio za multinacionalni?
– Imala sam prilike da razgovaram sa starim trgovcima Albancima, oni znaju srpski, mladi ne, ovi koji su iskreni kažu da se bolje živelo “pod Srbijom”.
Onda je usledio pogrom 2004?
– Teror se ne može razumeti, opravdati, a ni zaboraviti. Ti ekstremni Albanci su mislili da će 2004. godine zauvek oterati Srbe iz Prizrena i iz mnogih delova Kosova i Metohije, ali se to Bogu hvala nije desilo. Obnovljena Prizrenska bogoslovija i život u njoj jedan je od dokaza za to.
