Jednostavno, on je pristao na sve, samo da bi izbegao taj ledeni tuš famoznog Berlina. I ne samo da je pristao, nego je dodao malo i od svoje mašte: otišao je s idejom da Nemci finansiraju transverzalu Subotica-Beograd-Bar-Tirana, preko Prištine, naravno.
Dobar đak ne čeka domaći zadatak, on ga sam smišlja, skače sa dignuta dva prsta učiteljici pred nosem, viče: "Ja znam, ja znam!"
Upravo kad je držao dubokoumne govore novinarima u srcu nemačke imperije, neki Šiptar mu je ubio žandarma. Taj žandarm je sanepunih 15 godina spasavao glavu u rodnoj Đakovici i pobegao za Srbiju. Prokleta sudbina ga je opet poslala na nišan onima od čijeg je metka, nažalost privremeno, pobegao.
Premijera u Berlinu niko od srpskih novinara nije pitao (možda i jeste, ali odgovor nigde ne čusmo) kako to da planira da prugom spoji Beograd i Prištinu dok mu ta ista Priština ubija žandarme?
Pitanje je poprilično gadno, da. Na taj ledeni izazov novinari poslati iz Beograda da pridržavaju carevo novo odelo nisu spremni. I gde baš sad da nagrnu te šiptarske šumokradice sa dugogodišnjim iskustvom dželata?
Samo čekam da braća Šiptari ponove ono što su nam govorila braća ustaše: koliko treba da vas pobijemo, pa da shvatite da vas mrzimo kao pse? Možda ta poruka stigne vozom Tirana-Beograd, preko Prištine i Požege? Sa presedanjem u Belaćevcu, Goraždevcu i Klečki.
Premala je ovo zemlja za ovoliku izdaju.
Premijer je u Berlinu stigao baš onako državnički, u gunguli gde su ga umalo oterali na aerodromski skener, kao potencijalnog ilegalnog azilanta. Ali, zato je čelična frau centralnom konferencijom za novinare udostojila Edija Ramu, albanskog premijera. Premijera zemlje koja je sinonim za kriminal, neolitsku zaostalost i krvnu osvetu.
Fina poruka srpskom kolegi koji je u koferčetu poneo pet grandioznih planova od kojih će procvetati ceo Balkan. Slično kao moj školski drug (zvani Božo pesnik, pristigao iz pešterske vukojebine), koga smo iz zajebancije izabrali za predsednika odeljenske zajednice, a on ustao i krenuo da drži govor zahvalnosti, ali onako ozbiljno, bez zajebancije.
Bilo nam žao da mu se smejemo, pa je tako vladao dve godine, sve dok nas nije spaslo poslednje školsko zvonce.
Nad sudbinom žandarma Stevana Sinđelića (prokleta ironija sudbine i imena) krokodilski su se zaplakali i Kfor i Euleks, isti oni što su koljače ustoličili u prištinske fotelje. Da ne pomislimo da im je baš iskreno žao, u telegramu saučešća su naveli da je "krađa šume velika šteta i za ekologiju".
Prigodno, baš kao i u vreme Džejmija Šeja – Sinđelić je bio samo kolateralna šteta seče šume, kao kad su Turci zaplakali što je Stevanov imenjak onoliku džebanu digao u vazduh, sve sa kolateralnim sobom.
U jednom trenutku me ponela budalasta misao – a možda srpski kancelar, takoreći prajm ministar, priđe čeličnoj frau i saopšti:
– Poštovana, ja ne mogu da sedim ovde dok moj narod ubijaju. Vidimo se neki drugi put.
Važno je, reče nemački poslanik, da vi lepo priznate Kosovo, a sankcije Rusiji, hm, pa i ne mora. Uostalom, vi ste naš most sa Moskvom, možda postavimo i neku raketu kod vas, da stignemo brže.
Istog dana kada je šiptarsko zrno posle 15 godina stiglo žandarma Sinđelića, Srbima u njegovoj rodnoj Đakovici nisu dali da u Mušutištu proslave Veliku Gospojinu. Da ne garantuje bezbednost, saopštio je onaj isti Kfor, koji se sažalio nad nedužnim drvećem i, usput, nad Stevanom.
Ali, neka, uskoro će pruga. I Plavi voz. I Boro i Ramiz. I Aca i Rama.
Oprosti, Stevane Sinđeliću…
