Živeći u dalekom svetu, vladika Nikolaj nije prestajao brinuti o svome narodu i svojoj Domaji, kako je nazivao domovinu. Prikupljao je novčanu i drugu pomoć i slao je Patrijaršiji, Bogoslovskom fakultetu i bogoslovijama. Slao je pakete monasima i monahinjama širom Srbije, naročito u Žičkoj eparhiji. Pomagao je i mnogim svojim bogomoljcima. Pored rada u bogosloviji u Libertivilu, povremeno je predavao u ruskoj bogosloviji u Džordanvilu i u Akademiji "Svetog Vladimira" u Njujorku, gde su ga neobično cenili tamošnji ugledni teolozi – Florovski, Šmeman, Majendorf. Zalagao se za pisanje istorije Srba u dijaspori. Pored stalnog i požrtvovanog misionarskog, nacionalnog i humanitarnog rada, bavio se pisanjem i izdavanjem svojih dela, kao i odabranih dela hrišćanske literature. Sa protom Aleksom Todorovićem iz Minhena pokrenuo je biblioteku Svečanik koja je objavila dela večite vrednosti. Tada su nastala i njegova značajna dela "Kasijana", "Žetve Gospodnje", "Divan", "Zemlja Nedođija" i "Jedini čovekoljubac". Jednom prilikom posetio ga je Milan Stojadinović, bivši predsednik jugoslovenske vlade, koji je živeo u Argentini. Kajao se zbog svog preratnog zalaganja za konkordat i molio vladiku da ga vrati u članstvo Crkve. Široka vladičina duša razumela je i oprostila, a posle dugih razgovora Stojadinović je bio potresen. Pošto je bio bogat, ponudio je vladici veliku pomoć u novcu. Nikolaj nije hteo uzeti ni centa, ali mu je tom prilikom dao nekoliko stotina adresa ljudi iz Srbije i zamolio ga da tu pomoć pošalje njima, što je Stojadinović i učinio.
