Srbija je lepa. S velikim ushićenjem tako govori Letica Živković, naša Parižanka svaku sliku i svaku misao sažima u: “Lepa je i volim je. U srcu mi je Srbija.”
Iako je korona mnogima upropastila ovo leto, Letica nije dozvolila da se to i njoj desi.
– A meni ne može ništa. Neću se valjda odreći Srbije zbog korone – odlučna je Letica.
I kao svake godine, birajući način kako da najbrže dođe do matice, smešta se u avion. Tog dana (31. jula) njena snajka Vesna slavi rođendan, pa brat Miroslav, “predsednik odbora za doček”, uručuje dva buketa cveća, Letici i svojoj životnoj saputnici. Dva dana kasnije (2. avgusta), Miroslav i sestra bliznakinja Mirjana planirali su da za svoj 60. rođendan organizuju veselje za pamćenje i vatromet je zakazan, ali…
– Šipak! – duhovito oslikava Letica, nadležni zabranili bilo kakva okupljanja, ne daju da se korona širi.
Miroslavu i Mirjani je preostalo samo da organizuju improvizovane proslave, nazvali ih “malim komitetom”, a kad sazru uslovi biće veselja.
Iz Pariza došla Letica. Odlučili njeni da je, eto, kao Parižanku stazom dugim šezdesetak godina provodaju Srbijom. I Letica se opila lepotom matice.
– Ovo je raj! Moja zemlja je raj!
Istorija na svakom koraku
Letica je rodnom iz mesta Divljana, pet kilometara udaljenog od Bačke Palanke, koja je opet 40 kilometara od Niša.
– U tom pravcu krenuli smo brat Miroslav, njegove ćerke plavokosa Danijela i tamnokosa Darija, unuka Elena, kuče Sila i ja. Bili smo nerazdvojni. Snajka Vesna ostala je u Kumodražu, tamo imamo porodičnu kuću, tamo moji žive. Vesna je zaposlena je u Institutu Torlak, za njih nema ni odmora, ni predaha.
I, put pod noge. Nema gde nisu stigli Živkovići. Cilj i je bio jugoistok, ali su prvo krenuli u zapadnu Srbiju u Banju Vrujci, gde su uživali kupajući se u bazenima. Kako u Vrujcima nema bankomata, otišli su do Mionice. Kad su već bili u Mionici, skoknuli su do obližnjeg Struganika da posete Memorijalnu kuću vojvode Živojina Mišića koja, kako kaže Letica, stvarno priča istoriju. Došao je potom na red manastir Ribnica. Put ih je dalje vodio Srbijom.
– Na Ravnoj Gori poklonili smo se Draži Mihailoviću. Obilazili smo Divčibare, tamo ručali i večerali. Potom smo krenuli prema jugoistoku pa Sićevačkom klisurom u Niš i Belu Palanku. Nišku srednjovekovnu tvrđavu treba videti, odlično je sređena, a nikako propustiti Ćele-kulu, mada se tamo krv ledi i oko od suza zacakli. Ni arheološki park Medijana u Nišu ne treba zaobići – nabraja Letica i dodaje da je usledilo kupanje i na bazenima u Sportskom centru Banjica u Beloj Palanci.
– Do Kozijeg vrha na Staroj planini, posebnog izazova za Miroslava, ćerke i kucu Silu, 11 kilometra smo planinarili, usput videli i vodopad Tupavica – navila se, vergla i sve potvrđuje fotografijama koje šalje svima koji su joj ušli u život, eto, neka vide, neka znaju kako je lepa njena i naša Srbija.
Ojačane rodbinske veze
Tokom šetkanja po matici, Letica i ekipa su iznajmljivali kuće, pa se u njima i osećali kao kod kuće. A tako, u tom novom ambijentu i prekrasnoj okolini, uz dosadašnje petnaestodnevno druženje pojačale su se, učvrstile i oplemenile rodbinske veze.
– Čekamo i drugu turu, stižu sestra Mirjana i zet Duško, oni vole jezera, pa ćemo u tom pravcu. A troše li se pare? Idi, bre, ne pitaj, iscure iz ruku! Kupiš i suvenirčić, najviše magnete za frižidere. To ti je ono: novčić po novčić – prazan novčanik – oslikala je Letica.
Avgustovske vrućine mogu biti jake, a noći sveže, može se kupati, ali i od kiše i pljuskova sklanjati po kafanama.
– Svejedno i pod plavim ili sivim nebom Srbija je lepa. Prelepa. Da nije ove korone, verovatno Srbiju ne bih ovako i ovoliko upoznavala, stoga, koliko mi god korona kida nerve, ipak prevaljujem preko usta: Hvala, korono, pokazala si mi da od moje zemlje nema lepše – zaključuje Letica, jedan od najvećih dijasporskih aktivista, dugogodišnji i počasni predsednik KUD Mladost iz Pariza.
Bez vesti 15 dana
– Maske smo nosili, o koroni nismo pričali. Dodijala je i Bogu i ljudima. Ja 15 dana nisam pogledala ni slušala informativne emisije, uopšte ne znam šta se u svetu dešava. To je pravi odmor – razrađuje Letica.
Opojni miris roštilja
Rakijica obavezna, a od jela sto i prekipi. Svaki član male Leticine ekspedicije u restoranima i kafanama naručivao je po svom izboru, a od izbora boli glava.
– Nigde na svetu kao u Srbiji tako opojno ne miriši roštilj. Uostalom, u našoj gastronomiji ne postoji loše. Htela sam da jedem sarmice u vinovoj lozi prelivene kiselim mlekom, pun pogodak. Bilo je i slatkog, ali ja šećeraš, ne bi trebalo, ipak, kako da odolim Evinom čokoladnom kolaču, kreaciji Snežane, moje sestre od strica.
Princeza Elena
– Elena, moja princeza, stalno ponavlja: “Tetka, ti sve znaš o ovom kraju”. Mislim da bi o svom zavičaju svi trebalo da sve znaju. A mi se porodično veselimo Eleninom desetom rođendanu, slavićemo 24. avgusta, a ona ne može da ga dočeka, htela bi da je već sutra. I neumorno me nagovara da je vodim da probuši uši – najavljuje Letica šta još predstoji porodici Zzivković.
