Jutro je počelo buđenjem u pet, prva stvar koja nas je izvela iz zone komfora, ali neka, zato i jesmo ovde. Gužva ispred autobusa, prepakivanje, posledna kontrola opreme za uspon, uzbuđenje koje se oseća u vazduhu, i puno puno fotografija.
Ulazimo u autobus koji liči na onaj iz filma “Ko to tamo peva”, ulazimo i ulazimo. Brojim, u jednom trenutku u autobusu koji je veličine osrednjeg kombija ima nas 28, jedni na drugima uz šalu, pesmu i smeh, jer “kad čeljad nije besna, ni kuća nije tesna”.
Posle nekoliko sati vožnje stižemo u podnožje našeg doma za narednih sedam dana – imponzantnog Kilimandžara. Dok traje registracija i dobijanja dozvola za ulazak u nacionalni park, serviran nam je prvi obrok u divljini. Mmm, jako ukusno i daleko iznad naših očekivanja – mango, avokado, patuljaste banane i rolat od mesa uz vrući čaj, gozba dostojna mnogih restorana.
Nestrpljivi, siti i euforični zakoračili smo u Nacionalni park Kilimandžaro. Osećaj kao da smo zakoračili u neku igricu, prašuma oko nas kao da je nacrtana. Imali smo sreće da nas i majmuni pozdrave na našem putu, a kiša odluči da joj nismo interesantno društvo.
Posle šest sati pešačenja stižemo u prvi kamp na 2.700 m nadmorske visine. Ponovo iznenađenje, dočekale su nas ušuškane drvene kolibice i topla supa. Ne pamtim kada sam zaspala pre 22.00, ali ovoga puta je tako. Za buđenje u pet i dočekivanje zore na Kilimandžaru, želim da budem spremna, odmorna i prisutna, baš tu u ovom savršenom sadašnjem trenutku.
