Odbrojavanje je završeno, finalne kupovine, čekiranje spiskova i nestrpljenje da konačno krenemo, tako je otpočeo i ovaj dan. Nastavio se u nepreglednim aerodromskim redovima, pregledima, kontrolama PCR testovima, mnogo čekanja za nas željne avanture.
Posle više od 15 sati dotakli smo tlo Afrike. Istog trenutka je bilo jasno da se nalazimo u nekom drugom univerzumu, u kome se baš nigde ne žuri, u kome jasna pravila ne postoje. Najbolji dokaz za to bilo nam je probijanje kroz saobraćajnu gužvu u vožnji do hotela.
Jedino što važi jeste parola “snađi se”, pravilo prvenstva, desne strane, pešački prelazi – deo su neke druge realnosti. U ovoj afričkoj priči u našem autobusu preostalo nam je samo da pustimo našu muziku, zapevamo i brige zamenimo veseljem. Ipak, glad nismo mogli ignorisati. Nešto iza ponoći pristigli smo na naše odredište.
Ljubazni domaćini pobrinuli su se da nas odvedu na roštilj, nekoliko ulica iza našeg hotela. Trošni stolovi i drvene klupe pored samog puta, raspaljen roštilj i začinjena pileća krilca, to je naš prvi susret sa gastronomijom Tanzanije. Posmatram grupu i gotovo je neverovatno kako smo za tren oka, od maski pokrivenih Evropljana sa visokim higijenskim standardima, prešli taj put do nasmejanih ljudi koji jedu prstima, tu negde pored puta, u nekoj mračnoj ulici Aruše.
Život je zaista nepredvidiv i ostajem pod utiskom koliko se živ čovek na sve navikne. Osim na nedostatak sna. Potpuno svesni napora koji nas očekuje, siti, musavi i u iščekivanju sutrašnjeg dana, uputili smo se na spavanje.
