I pored pređenih 11.4 km i skoro sedam sati uspona, iza mene je neprospavana noć. Slično je i sa ostatkom ekipe. Sporadično nas muče glavobolja, kraći dah i pitanje koje se negde iz podsvesti promalja “da li je sve ovo normalno?”
Srećom, nema se previše vremena za razmišljanje. Posle doručka brzo pakovanje i spor hod do Zebra stena, našeg sledećeg cilja na 4.200 m.
Današnji dan je predviđen za aklimatizaciju, činimo sve kako bi se naša pluća privikla na manjak kiseonika. Od kako planiramo pohod na Kilimandžaro “pole, pole” čuli smo nebrojeno puta. Otkako smo stigli ovde, svi to ponavljaju kao mantru. Iako su nam odmah pojasnili značenje (u prevodu “polako, polako”) jasnu sliku dobili smo tek pošto smo se našli iznad 3.000 m.
Kilimandžaro se može savladati samo mudro. Laganim korakom i beskonačnim strpljenjem. Kada je učenik spreman, učitelj se pojavi, čula sam još davno i u praksi doživela mnogo puta. Danas, Kilimandžaro je moj učitelj, a strpljenje jedina lekcija. Sad mi je jasno zbog čega sam prešla ovoliki put i po šta sam došla.
