Na tu izjavu Milanovića je u sarajevskom naselju Stup (gde se pored ostalog i novcem iz budžeta Hrvatske gradi dom za oko 300 studenata) podsetio predsednik tamošnjeg katoličkog dobrotvornog društva.
Milanović je odgovorio da se ne seća te svoje izjave, ali je ipak dozvolio mogućnost da je tako nešto nekada rekao "jer smo svi mi, ne tako davno, izašli iz opanaka pa i ja, odnosno moji preci".
Dodao je i da je to "povijest našeg naroda i svih naroda na ovom području" i podsetio na svog oca, kako se izrazio, siromašnog seljačkog sina koji je upravo zahvaljujući studentskim domovima uspeo steći obrazovanje i sebi i svom nasledniku.
Da li su Hrvati prihvatili Milanovićevo objašnjenje i da li onaj deo njih koji i danas aplaudira Stipi Mesiću na njegovoj više od dve decenije staroj poruci Srbima iz Hrvatske da će "kad sve završi odneti onoliko zemlje koliko su doneli na opancima", ima razumevanja za zajedničku tradiciju obuvanja, znaće se vrlo brzo. Tek Milanović je rekao, pa kom opanci, kom obojci (omotači za noge)!
Ova stara izreka kojom se aludira na ishod ili posledicu nekog stava, obračuna ili sukoba u koji se ulazi svesno, bez obzira na posledice, znači otprilike ko šta dobije ili kako ko prođe – dobro ako ugrabi opanke ili loše ako ostane u obojcima.
Kome će pripasti opanci a kome obojci u aktuelnom zatezanju političkog konopa između Zagreba i Beograda, disciplini koju je povratkom iz Haga nametnuo Vojislav Šešelj, a Hrvati odmah prihvatili i počeli sa ubrzanim treninzima?! I nadigrali Srbiju rezolucijom Evropskog parlamenta koja traži od pripadnika vlasti u Beogradu da se odrede prema poznatoj verbalnoj akrobatici bivšeg im partijskog i političkog idola.
Da Vučićeva kalimero politika ("to je nepravda, prava pravcata nepravda") nema efekta a on petlju da hrvatsku ujdurmu sa Šešeljem nazove pravim imenom, i to sa adrese Vlade Srbije a ne samo sa svoje lične, pa kom opanci a kom obojci, svedoče i zahtevi javnosti i nekih političkih organizacija poput Naprednog kluba na čijem je čelu istoričar Čedomir Antić, da Beograd odlučnije odgovori na evidentne političke provokacije Srbiji koje stižu iz Zagreba i Brisela.
Milanović je odlučio da bojkotuje samit petnaestorice evropskih premijera sa moćnim predsednikom kineske vlade, iako bi zbog toga mogao da ostane bos, i on i Hrvatska, s obzirom na ekonomski i finansijski značaj predstojećeg skupa u Beogradu.
Možda je rizikovao, a možda i nije jer će eventualne minuse Zagrebu nadoknaditi EU ili SAD koji se ježe od ekspanzije Kine i njenog kapitala.
Vučić još nije sklon rizicima. Draže mu je da hoda i u opancima i u obojcima, dok god to može. Jer mu se čini da je tako sigurnije. I udobnije.
Neka rizikuju drugi!
Kao što je rizikovao sudija Žan Klod Antoneti kada je potpisivao odluku o privremenoj Šešeljevoj slobodi.
Sada Serž Bramerc, glavni haški tužilac, traži da ta odluka bude opozvana, a Šešelju naloženo da se vrati u Hag gde treba da se održi rasprava o njegovom zdravstenom stanju i uslovima pod kojima bi, eventualno, ponovo mogao da bude privremeno oslobođen.
Pa kom opanci a kom obojci!
