Nazivali su je Julka Pančevka ili Garava Julka. O njoj se malo znalo osim da je došla iz Pančeva u Beograd i tu se nastanila.
Guslar i vila
Slika koju je na zavesi pozorišta u Kneževoj pivari namolovao uvaženi slikar Steva Todorović opčinjavala je gledaoce svojim idiličnim prizorom. Na uzvišenoj steni sedi mlađani guslar okružen muzama, iza njegovih leđa izvire potočić, a u daljini se vidi Beograd odakle zlatokosa vila privodi narod guslaru i muzama.
Bila je veoma slobodnih shvatanja i bez razmišljanja je prihvatila ponudu prvog beogradskog diletantskog društva da postane njihova glumica. Tih pedesetih godina 19. veka prestonica srpske države nije imala stalno pozorište. Najpre su se predstave davale u Đumrukani, carinarnici kraj Save, a onda su se u gradu pojavile putujuće trupe iz Vojvodine sastavljene uglavnom od nemačkih glumaca.
Ali, preterano rodoljubivi Beograđani brzo bi ih najurili sećajući se sa tugom doba kada se Joakim Vujić, u istoriji zapamćen upravo kao otac srpskog pozorišta, silno trudio da odomaći pozorišnu umetnost koja nije bila baš po volji knezu Milošu Obrenoviću. Videli su ugledni Beograđani da moraju sami nešto da učine.
Jednog dana osnovaše diletantsko društvo, a potom se dadoše u potragu za glumicom. Uzalud, nijedno žensko čeljade nije htelo da se prihvati te "nakaradne rabote" jer bi pukla bruka nevelikom varoši u kojoj se, inače, znalo i šta ko ruča i sa kim se sastaje. Nevolja je rešena tako što su se činovnici Svetozar Bantić i Nikola Sarafkostić složili da igraju ženske uloge, ali pod jednim uslovom – da ih niko zbog toga ne naziva seka Persama!
A Julka, jedina beogradska glumica, nije mogla da napravi karijeru zbog brašna koje je sa nje spadalo tokom predstave, pa se ona posle nekoliko godina na pozornici sa tugom oprostila od umetnosti. Na sreću, uskoro su krenuli bolji dani za pozorišne delatnike. Beograđanke su se malo raskravile, pa je bilo lakše da se pronađe glumica. Ipak, glumom su se i dalje bavile samo one najhrabrije, pa su žene na sceni mogle da se izbroje na prste jedne ruke. Početkom šezdesetih godina 19. veka diletanti su dobili salu u Kneževoj pivari. Novo gradsko pozorište je, za ondašnje prilike, imalo prostranu dvoranu. Pozornicu su osvetljavale gasne lampe ispunjavajući salu dimom, a zavesa se nije otvarala na dve strane, kao danas, nego su je podizala uvis dvojica snažnih momaka pomoću valjka i konopaca.