Imao je, sanćim, neke poverljive papire u kojima Nikola Pašić maltene naređuje da se ubije Ferdinand, pa ga je, dotičnog diplomatu, navodno, lično Hitler zavoleo ko rod rođeni, spremao ga da ga iz Berlina vrati u Beograd i montira mu visoku funkciju.
Sve čekajući novi rat i nadajući se da će promeniti srpsku svest, tačnije taj pogani srpski inat, kuraž i nepokornost.
Diplomatu, neko, a ko će ga znati ko, umlati u hotelu u kome je živeo.
Nekad je to bio sramni izuzetak, danas ti to dođe kao dobar dan. Nakotilo se izdajnika, što plaćenih, što iz uverenja, gamižu kao bubašvabe, hvataju za oči, izmile iz svake rupe koje im ostaviš, a rupa, hvala dragom Bogu, koliko hoćeš. Otvorili im vrata, pa to laje, pa ujeda, pa gamiže i kliberi se, što javno, što skriveno iza nekih lažnih imena.
Toj gamadi sve ide na ruku: kapitulantska vlast, uštrojen narod, dijabolično nastrojeni mediji, ludaci svake vrste, od vrha do dna. Prosto da se čovek grešan zapita: da li smo već u paklu, ili nam fali samo korak?
Kad napadne Sotonina sila, onda se okreneš terapiji. Na primer, odgledaš "Marš na Drinu", čudom božjim snimljen u vreme najtvrđeg komunizma, a tako epski, ljudski, izmaknut ispod ruke svevideće cenzure.
Takoreći, diverzija, srpska.
Kroz taj film su se provukli i srpska duša, i srpsko junaštvo, a opet prikazano tako obično, kao da smrt nije ništa. Kad, na primer, seljak-ratnik sa suzom u oku priča o radosti kad padne kiša posle letnje žege, ili kad brata na samrti, na taljigama, ispraća poslednji put, a onda se vraća za top da tu zanavek i ostane.
Ili, kada major Kursula saslušava češkog pukovnika koji se, kobajagi, predao braći, pa ga sumnjičavo gleda ispod oka i šalje u štab, a onda vidi da Čeh u blatu – stoji u čarapama.
– Gde su mu cokule?!
– Uzeo Živadin, gosn majore!
– More, nemoj da noćas streljam po Ceru! Vraćaj cokule!
Lepo su nam sva ta dobročinstva vratili kasnije. A, i danas nam vraćaju. Prosto da se čovek grešan zapita – što sve to lepo ne pobismo, pa da bar znamo što nas mrze?
Ali, nismo mi od te fele. Kob, ili sreća, ko bi ga znao, da li i dalje u genetskom kodu odzvanjaju reči majki naših pradedova Solunaca: Sinko, ne skidaj sa mrtvaca ništa, bolje da mi pogineš!
Mora da je od tog srca, od te duše, nešto ostalo. Pa nisu nas valjda, majku mu, satrli, ubili u pojam, promenili nam srpsku svest, utucali ko ovnove, pa zar njihova mržnja može da bude trajnija od našeg otpora, od našeg srca, i duše?
Srbija stoji leđima uz duvar, odatle se nazad više ne može. Pred našim prsima su neki moderniji bajoneti, možda i opakiji nego ’14. i ’41. Ajde, pa se od njih odbrani, bratac, kad te biju i tuđi i svoji, cepaju šrapneli, a ti ko miš u rupi, ostavljen na milost i nemilost.
Ima li nade za nas?
Umreše li u Srbalja srce, vera i nada?
Sad se lomi, baš na stogodišnjicu klanice koju su poveli zlikovci čiji potomci sada polažu vence žrtvama svojih prethodnika, skrušeni kao da im je kajanje iskreno. Baš na stogodišnjicu stigao je i demarš demokratske Evrope da se ne igramo vatrom, niti da slučajno pokušamo da zaradimo neku crkavicu u Rusiji, okovanoj sankcijama.
Maske su pale, čime će gmizavci sada da opravdaju ovaj izliv ljubavi iz Brisela?
Ne opraštajmo, ne zaboravljajmo, jer se ništa nije promenilo pod kapom nebeskom. Uzdignimo se, ako Boga znamo, prezrimo odrođenu gamad koja puzi pred krvnicima i gadi se majora Kursule.
Ako mislimo da opstanemo.
