Vojislav Ilić, prvi veliki srpski pesnik Beograđanin, sa kojim je započeo preobražaj srpske poezije u modernu, vodio je nesrećan život.
Posle bolešljive rane mladosti pratili su ga mnogi brodolomi, od političkih progona i porodičnih tragedija do ljubavnih nesreća.
Prva od dve velike Ilićeve ljubavi danas se retko pominje, ali se može naslutiti koliko je upravo ona, ranivši mu dušu, obogatila njegovu poeziju.
Već u “Molitvi”, njegovim prvim stihovima o ljubavi, može se saznati da je tajanstvenoj gospođici ime Zorka.
Njoj je poklonio i pravu odu u jednoj nedovršenoj pesmi bez naslova koja glasi: “Krin nije belji od lica tvog, nedra su tvoja od snega belja, za ljubav te je sazdao Bog, jedina si mi čežnja i želja.
Ta Zorka ili Zora kojom je počinjao svaki dan pesnikove mladosti nije bila niko drugi do mlada beogradska glumica Zorka Todosić.
Ljubi je Vojislav “više nego svet”, za njom “gine, vene”. Zbog nje, nemir mu “stisn’o grudi”, a srce mu “puno studi”. U pesmi “Ljubav” opevao je “sreću, bol i jad” od čežnje od koje je i bol sladak.
Ali, kao i u drugim prilikama njegovog kratkog života – umro je u 34. godini – i u toj prvoj ljubavi Vojislavu Iliću je bilo suđeno da doživi samo tugu i nesreću.
Mlada glumica nije mnogo obraćala pažnju na zaljubljenog poetu, a on je i pored toga njome bio dugo opsednut.
Njeno ime je dao junakinji svog najvećeg speva “Ribar”, ali i prvorođenoj kćeri koju je dobio u braku sa Tijanom, kćerkom Đure Jakšića.
Jedan od stihova…
Zbog tebe ja sam tužan i bled, žudim i čeznem za tobom – gde si? Dođi, rasturi s duše mi led – budi mi Zora, ko što i jesi, samo ti ime…”
