Sistem, prosto, nalaže da ste svaki dan, na svakom mestu, bez mere i obzira, prisutni likom, rečju ili aluzijom. Pa tako, primerice, kandidaturu za članstvo u EU nipošto ne uručuje resorni ministar zadužen, inače, za te integracije, nego ON personalno, a u prisustvu kamera i svite.
Uzmite kao drugi primer udarni Dnevnik neke TV, recimo onaj koji se ingenioznošću nekog duha, reklamira kao "Javni Servis EVROPSKE Srbije", kako je narod ne bi pobrkao sa Ujgurskom, Laponskom, Tuareškom ili Talibanskom Srbijom. I ako u prvom, dvanaestom, devetnaestom, tridesetom minutu – plus u najavi i odjavi – nema NjEGA onda je to težak propust urednika, koji samo dokazuje uspešnost pravila.
Priručnik o sveprisutnosti striktno nalaže da se ON u ponedeljak go do pojasa, uz sevanje bliceva i pred licem opčinjene nacije, estradno vakciniše od A-H1N1; da već u utorak kod Angele Merkel dodeljuje svojeručno nagradu Mihailu Gorbačovu zato što je rasturio Sovjetski Savez. U sredu je kod Berluskonija kao Džordž Kluni ("Thank y
ou Very much"), u petak je na izvinjenju Naseru Oriću u Srebrenici, iste večeri (nepozvan) na pričesti u Gračanici i – odmah, u komšiluku, na rukovanju sa Hašimom Tačijem. Sutradan, u subotu, u Savetu bezbednosti drži govor u kome Hašimu Tačiju ne da ni pedalj, od Laba do Sitnice.
U nedelju ujutro lično predaje pehar petlu – pobedniku u borbi petlova u Malom Iđošu…
Sveprisutnost ne poznaje dimenzije ni mesta ni vremena. Sveprisutnost deluje u tri dimenzije – u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
On je prvi čestitao prijatelju, Hanibalu uspešan prelazak sa vojskom preko Alpa; pajtašu Velingtonu pobedu nad Napoleonom, kamaradu Napoleonu pobedu nad Prusima, a baćuški Kutuzovu, opet, pobedu nad Napoleonom na Borodinu… Unapred je (dimenzija budućnosti) personalno čestitao Baraku Obami pobede u budućim humanitarnim ratovima…
Rečju, ON je posvuda, svi ga znaju i ON sve zna. Ali, avaj, kada je već pomislio da je jedini primerak totalnog uspeha sistema sveprisutnosti na Planeti, iskrsnu, ko bi drugi nego nadobudni Englez, Hari Palmer.
Dotični je javno tvrdio da lično poznaje svih šet milijardi ljudi na Planeti i, obratno, on svih šest milijardi zajedno sa svim iole značajnim ličnostima, uključujući i Njega. Jedini koji mu nije verovao bio je engleska prznica, Džon Preskot.
Pade i opklada u 1.000 funti, ali stvar od početka krenu nezgodno za sumnjičavog Džona: već na prolasku kroz Vajtol otvaraju se prozori sa kojih Toni Bler i supruga Šeri, mašu sa sve četiri ruke: "Haj, Hari, kako žena i deca". Iza ugla, na aveniji Mol, kraljica Elizabeta promalja glavu iz imperijalne kočije: "Helou, Hari, što te nema, navrati". Na semaforu,šef Skotland jarda ga lično propušta kroz crveno svetlo uz duboki reverans…
Pri sletanju "Al Italije" na Fjumičino, vođa vazduhoplova obaveštava putnike o vremenu u Rimu i posebno pozdravlja "mog starog prijatelja, Harija Palmera".
Pred vatikanskim vratima, Hari sa žaljenjem saopštava Džonu da ga, zbog striktnih propisa, ne može da uvede kod pape, "U redu, ali ima da se sa njim pojaviš na balkonu". Rečeno učinjeno. I, evo, Harija kako na balkonu Vatikana ćaska sa Pontivom prebacivši mu ruku preko ramena.
Pre nego što definitivno izgubi svojih 1.000 funti, Džon poteže poslednju kartu-uredu, izgleda da poznaje sve i svakog ali da li ga – kako tvrdi – poznaju svi ljudi na Planeti. "Izvinite", proverava odmah kod vernika na trgu Svetog Petra,"da li znate ko je onaj gore gospodin?"
– Ne znam ko je onaj sa velikim krstom na grudima i onom smešnom kapicom na temenu. Ali onaj pored njega – pa to je Hari Palmer.
