Prvi put kad smo se susreli sa prof. dr Radojkom Maksićem (88) iz Beograda, penzionisanim atomskim fizičarem, jedinim živim svedokom akcidenta u Institutu za nuklearne nauke u Vinči, bilo je to povodom tragedije (terorističkog napada) u Parizu, 13. novembra 2015. godine, koja ga je duboko pogodila.
Poželeo je tada da pošalje poruku saosećanja i duboke tuge Francuzima, ali i uputi snažnu podršku. Igrom sudbine tog 11. novembra 2015. navršilo se i 57 godina od prve transplantacije kostne srži u istoriji medicine, koju je izveo dr Žorž Mate, čuveni francuski onkolog, koji je preminuo na isti dan kad se dogodila nesreća u Vinči, 15. oktobra 2010. u 88. godini, zbog čega je naš novi razgovor predstavljen u sveobuhvatnijem tonu.
Dobrota bez granica
Povod da ponovo, šest godina kasnije, kontaktiramo sa ovim izuzetnim čovekom je i knjiga koju je napisao pod nazivom: “Dnevnik iz bolnice Kiri” u izdanju Kreativnog centra, a čiji je celokupan prihod namenjen kao donacija za lečenje mališana obolelih od raka.
– Osnivač i glavni urednik naše izdavačke kuće Simeon Marinković dugi niz godina poznaje gospodina Maksića i poznati su mu dramatični događaji opisani u “Dnevniku iz bolnice Kiri”, pa smo sa zadovoljstvom prihvatili ponudu da baš mi objavimo ovu knjigu. Nastojali smo da budemo na visini tog zadatka, pošto nije jednostavno govoriti o nečemu što se dešavalo pre više od 60 godina, posebno zbog toga što mnoge žrtve havarije u Vinči više nisu među nama. Po želji autora kompletan prihod ide dečjem odeljenju Onkološke klinike u Beogradu. Bolnica je sa zahvalnošću prihvatila ponudu gospodina Maksića – rekla je za “Vesti” Slavica Marković, glavna urednica izdavačke kuće Kreativni centar.
Naša sagovornica ističe da je ovaj dnevnik, pre svega, priča o izuzetnoj humanosti francuskih lekara i davalaca koštane srži, koji su učestvovali u jednom medicinskom postupku s neizvesnim ishodom.
– Naime, ovo je bilo prvo presađivanje koštane srži u svetu s donora koji nisu članovi porodice. Na ovakvu humanost, kada neko izlaže sebe, svoje zdravlje, pa možda i život velikom riziku da bi pomogao nepoznatoj osobi, bez ikakve koristi, stalno treba iznova podsećati. Upravo to je i bila želja autora. Takođe, važno nam je bilo da se verodostojno ispriča priča naših mladih naučnika, žrtava havarije u Vinči, pošto je to jedan od događaja oko kojih se i danas pletu razne senzacionalističke priče. Nadam se da smo uspeli u tome.
Počast dr Žoržu Mateu
Istina, i sam Radojko Maksić smatra da je pisanjem ove knjige-dnevnika, zaokružio jedan deo svog životnog putešestvija, da se nikad ne zaborave hrabrost i odlučnost iskazane 11. novembra 1958, kada je petoro Francuza, bez ikakvog drugog motiva, osim iskonske humanosti, položilo svoje živote na operacioni sto za tim naučnika iz Srbije, znajući da se možda neće probuditi iz opšte anestezije.
– Odit Dragi, majka četvoro mališana, dala je kostnu srž Roksandi Dangubić, Rejmon Kastanije Životi Vraniću, Alber Biron Drašku Grujiću, lekar bolnice “Kiri” dr Leon Švarcenberg Stjepanu Hajdukoviću, a Marsel Pabion je bio moj darodavac srži. Živorad nije morao da prima srž, jer je bio najmanje ozračen. Kakva je to hrabrost! Pravi podvig! To je datum koji od tada slavim kao drugi rođendan. Koliko sam Srbin, toliko sam i Francuz, jer u mom telu kola srž plemenitog Parižanina Marsela Pabiona. On, nažalost, nije više među nama, ali njegova supruga, deca, unuci su već godinama moja proširena porodica – podsetio je Radojko Maksić.
Napominje da je bio u kontaktu sa dr Žoržom Mateom.
– Koristio sam svaku mogućnost da odem u Pariz da bih što više vremena proveo sa porodicom Pabion. Znam i da je dr Mate godinama bar jednom mesečno držao konsultacije u bolnici KBC Bežanijska kosa i zajedno sa humanitarkom Zade Đurović dovlačio šlepere lekova i citostatika, kako ne bi stalo lečenje. Bio je veliki prijatelj srpskog naroda. Centar za onkologiju u Bežanijskoj kosi, otvoren 30. novembra 2007, u čast ovog velikog čoveka, dobio je naziv “Dr Žorž Mate”. Dok moje srce kuca biću vezan za porodicu Pabion, ali i Žorža Matea. Kao što sam i već rekao, ostao sam bez mnogih najmilijih, oca, majke, brata, sestre, prve supruge, prijatelja… Ali to je život i uvek se mora naći razlog da idemo napred. Zato ću se boriti koliko god je u mojoj moći da odamo počast dr Žoržu Mateu i humanom francuskom narodu. Samo zahvaljujući njima, ja sam još tu da posvedočim o toj iskrenoj ljubavi između naša dva naroda.
Život posvećen fizici
Radojko Maksić je rođen 28. oktobra 1933. u selu Popovi podno Jastrepca, a kada je napunio 10 godina, pošto je njegov otac dobio službu u Beogradu, cela porodica se preselila u prestonicu.
– Primljeni smo veoma lepo i pošto sam od rane mladosti stalno bio okružen starijim učenicima, učiteljima i profesorima, nekako je moj životni put unapred bio određen. Zahvaljujući roditeljima, pre svega ocu koji je radio kao domar u Ženskoj školi u tadašnjoj Ulici kraljice Natalije, gde sam sa porodicom živeo sve do 1959, naučio sam mnogo toga od ljudi koje sam sretao. Završio sam Četvrtu mušku gimnaziju pre nego što su se škole spojile. Tačnije, kada su škole dobile mešovita odeljenja. Uvek kažem na sreću, jer bih sigurno morao skoro stalno da se ispovedam zbog neke devojčice. Po završetku gimnazije, opredelio sam se za fiziku i Prirodno-matematički fakultet. Sticajem okolnosti, upoznao sam velikog prijatelja Životu Vranića iz Užica sa kojim su studije prošle za tren. Diplomski rad se inače, kod fizičara u to vreme radio dve godine i mogao je da se priprema u Vinči. Posebno je bio važan za one koji su hteli da rade u Vinči, jer tada nije bilo mnogo prostora da se na nekom drugom mestu obavljaju naučna istraživanja. Pošto sam bio stipendista fakulteta, moja želja je bila da stipendija bude dodeljena i kolegama Životi Vraniću i Roksandi Dangubić. Komisija za dodele stipendija se složila s tim, pa smo ubrzo bili angažovani kao profesori teorijske fizike gde smo obavljali eksperimente, pišući diplomski rad sa željom da ga završimo u što kraćem roku.
Drugi rođendan
– Mada smo radili u Vinči, želeli smo da budemo profesori, jer tako je najlakše bilo doći do neke samostalnosti u radu. Ali kada se jednom uđe u Vinču već se stvori neko drugačije opredeljenje, a pre svega želja da pomognemo ljudima svojim radom. Proveli smo tri meseca u Vinči i kad smo bili na sredini eksperimenta, dogodio se taj akcident. Taj 15. oktobar 1958. nikad neću moći da zaboravim. Kada smo shvatili da je nas šestoro ozračeno, doživeli smo ogroman strah, jer nismo znali koliko je jaka radijacija u pitanju. Na reaktoru RB nulte snage, koji je uglavnom služio za obuku, ozračeni smo Roksanda Dangubić, Draško Grujić, Živorad Bogojević, Stjepan Hajduković, Života Vranić i ja. Prebačeni smo u bolnice, ali naši lekari se pre toga nisu susreli sa nečim takvim. Savezna komisija za nuklearnu energiju pri Saveznom izvršnom veću, koju je predvodio osnivač i prvi direktor Vinče profesor Pavle Savić, objavila je tu vest koja je obišla vest. Istog dana iz Pariza je stigla ohrabrujuća vest da će nas primiti na lečenje. Jedini spas za nas bilo je presađivanje kostne srži. Do tada je to presađivanje rađeno eksperimentalno na životinjama. Uprkos brojnim izazovima, vodeći lekari u bolnici “Kiri” na čelu sa prof. dr Žoržom Mateom, kao i u drugim pariskim medicinskim ustanovama, konačno su odlučili da nam se presadi kostna srž, na osnovu krvne grupe. Dobrovoljni davaoci prethodno su upozoreni da možda neće preživeti vađenje, jer se tada o posledicama transplantacije kostne srži, kako po primaoca, tako i po davaoca, nije znalo ništa – ispričao je Radojko Maksić delić događaja zbog kojih se našao na lečenju u Parizu.
U bolnici naučio jezik
– Nažalost, i sad mi je teško da to izgovorim, ali lečenje smo svi dobro podneli osim Živote, koji je bio najviše ozračen. On je ugasio reaktor kako ne bi došlo do veće katastrofe. Nerado se sećam tih meseci u bolnici. Jedino pozitivno je bilo to što sam u bolnici naučio i usavršio francuski jezik. Porodica, prijatelji i poznanici su mi bili i ostali velika podrška. Većina njih, nažalost, nije dočekala moje godine. Životin i moj rad je priznat kao diplomski još dok sam boravio u Parizu, dakle pre roka, a Stjepo, Draško i Rosa su morali da nastave studije i za to su dobili odgovarajuće stipendije.
Svedok i Černobilja
– Iz zdravstvenih razloga nije nam bilo dozvoljeno da se vratimo u Vinču. O akcidentu više nismo ni smeli da govorimo, takvo je bilo vreme. Pošto je moj izbor bio atomska fizika, prešao sam u državnu administraciju, čuvenu Saveznu komisiju za nuklearnu energiju, kojom je rukovodio šef Titove tajne službe Aleksandar Ranković. Radio sam naučna istraživanja i u Francuskoj, gde sam proveo dve godine u prostorijama Marije Kiri gde je ostvarila velike uspehe. Sve to igrom slučaja. Svedok sam i, kako fizičari kažu, akcidenta u Černobilju, zbog čega sam morao takođe da radim razna ispitivanja. Kada se gradila nuklearna elektrana u Sloveniji, i tad sam bio u službi. Bio sam sekretar stručnog saveta te Savezne komisije za nuklearnu energiju koja je davala saglasnost za izbor lokacije elektrane Krško. Tokom svog rada susretao sam se i sa dr Savićem i sa Rankovićem. U penziju sam otišao pre raspada Jugoslavije. Sve to je, ipak, ništa naspram onoga što su za nas učinili doktor Mate i divni Parižani – istakao je Radojko Maksić.
