Urednica Zabavnog programa RTS-a Olivera Kovačević kaže da su joj izduvni ventili prijatelji i mir, ali da joj i samoća nekada prija.
Harizmatična, sa dozom ozbiljnsti, za jedne duhovita, za druge čelična ledi, ali za sve osoba koja nikoga ne može da ostavi ravnodušnim. Kako kaže, kafana je mesto gde se oseća prijatno, ima dugačak spisak pesama koje uvek naruči, ali na repertoaru su uvek numere od Silvane Armenulić i Tome Zdravkovića. Ponosna je što je na čelu Zabavnog programa Javnog medijskog servisa Srbije, koja je realizovala veliki broj emisija i kvizova, od kojih se izdvojio “Stigni me ako znaš”.
– Imali smo i muzički projekat “Studio”, sa vrlo kvalitetnim izvođačima i numerama. Nama tek predstoji radno leto, jer “Šarenica” kreće na karavan. Snimamo još 400 najlepših narodnih pesama u našem studiju 8. Time ćemo zaokružiti serijal na 1.000 pesama koji će ostati u arhivi Radio-televizije Srbije. Stare, dobre pesme, proverena narodna muzika u novim aranžmanima snimljeno u HD rezoluciji. Tako da će decenijama ljudi moći da uživaju u toj muzici. I onda naravno ide sportsko leto i pripreme za Olimpijske igre. Mi smo spremni kao televizija. Prva grupa naših tehničara, produkcije kreće 19. jula, potom i novinari, da ovo leto u Tokiju protekne u najboljem redu jer se odvija u najrigoroznijim okolnostima od kada naši novinari odlaze na Olimpijske igre – kaže Olivera Kovačević.
Televizija je velika mašinerija koja između ostalog prouzrokuje i stres. Koliko upravo taj stres utiče na vas privatno i kako se borite protiv njega?
– Mi drugačije ne bismo znali da živimo. Kada mi kažete kako to izgleda raditi bez stresa, meni to u stvari sve izgleda prirodno i normalno. Ljudi kada dođu sa strane njima ne izgleda da je to prirodno i normalno, uobičajno, a mi tako radimo godinama. Svojevremeno su neki novinari pisali da novinari piju zato što u proseku žive kraće od alkoholičara. Pa onda bolje kao da piju da bi produžili sebi život. Sećam se da su to nekada naši veliki novinari pisali. Mi ne pijemo. Nemamo ni taj ventil kada je stres u pitanju. Ali svako sebe, svoju ličnost i svoj život drži na svojim stubovima. Svako od nas ima svoje prioritete, stubove na kojima se drži. Nekada se malo zaljulja, a onda se opet vrati.
Koji su onda vaši izduvni ventili?
– To su prijatelji i mir. Ne mogu da kažem priroda. Više je podrška ljudi koji su mi važni, njihovo društvo i moji trenuci koji su važni samo meni.
Da li se dešava da se zatvorite u četiri zida i da negativnu energiju odbijete od sebe?
– Ne znam da li je odbijem, ali radujem se uvek toj vrsti samoće.
Znači samoća vam prija?
– Da. Naravno.
Šta vas je život naučio?
– Svemu što znam do sada.
Da li biste nešto izbrisali iz vašeg života?
– Mozak se sam potrudi da ono što mu ne prija ili što ne voli sam izbriše. Neki događaji prijatni i lepi, a nekada i oni tragični, urežu, odnosno naprave engram u mozgu. I to se ne zaboravlja. Sigurno se nalazite u situaciji da vam neki ljudi priđu i pričaju nešto o vašem životu, a vi se toga uopšte ne sećate. Neko se seća vaših srednjoškolskih dana, a vi se toga ne sećate. Neko se seća nekih emisija kod vas, a vi se toga ne sećate. Kada imate previše ljudi, previše događaja, previše toga ste videli, preživeli, vaš mozak se sam potrudi da napravi selekciju. Zato kada kažu da kultura sećanja podrazumeva pamćenje i sećanje. Pamćenje nam je u arhivama. Istoričari to kopaju i bave se time. A sećanje je uvek novi zahvat u vašu prošlost. Drugačije se sećate nekog događaja od pre 20 godina tako što ste ga se podsetili pre pet godina i danas. Zato što je taj emotivni zahvat drugačiji u prošlosti.
Koliko se puta dešavalo da se ljudi plaše vaše energije? Deluje da vas je nekada teško ispratiti?
– Verovatno. Ja ne mogu da ocenim to da li se neko plaši. Uglavnom biram ljude, okruženje gde mi je lepo. I imam stav da ljudi kada rade ostvaruju dobar rezlutat tako što se raduju što dolaze na posao. Zamislite kako je strašno ići na posao svaki dan mrzovoljni, nesrećni, što radite nešto? Ja se potrudim i napravimo takav ambijent i takvu atmosferu da ljudi kada dođu na posao se raduju i onda tako radosni naprave nešto dobro.
I u privatnom životu isto tako?
– Pa da.
Da li u kafani uvek naručite one prave kafanske pesme ili kafana nije vaš izbor?
– Kafana je izbor svakom čoveku koji živi u Srbiji. Svi smo imali svoje kafanske periode. Svi smo imali svoj spisak. Kada sam bila studentkinja, imali smo u novčaniku spisak pesama, jer znate kada kažu: “Ajde naruči neku pesmu”, a vi u tom trenutku ne znate šta da kažete. Onda izvadimo spisak i redom. To nam je kafansko iskustvo donelo. Svašta smo slušali, svašta smo naučili. Mi često imamo kvizove među muzičkim urednicima, ko zna ovu stvar, a ko ne. Onda izvlačimo nešto najstarije što postoji pa preslišavamo jedni druge koliko ko zna.
Da li su na tom spisku Silvana i Toma?
– Pa uvek. To vam je već standard i klasika – Toma i Silvana. To često i oni početnici u kafani znaju, šta je najlakše naručiti, a najlakše je njih. A tek onda doći do nekih specijaliteta.
Zbog čega?
– Pa ima ih previše. Dug je spisak. Znam ih previše.
