U drevnoj Grčkoj, postojbini olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju olimpijada samo onda kada je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodobsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul-8. avgust).
Prve olimpijske igre posle Prvog svetskog rata održane su 1920. u Anversu, što je francuski naziv za belgijski grad Antverpen. Na toj smotri je zaživela zastava s pet olimpijskih krugova. Iz vihora Velikog rata je 1. decembra 1918. stvorena zajednička država Srba, Hrvata i Slovenaca, s Karađorđevićima na tronu, a 13. aprila 1919. u zagrebačkoj kafani “Medulić” osnovan je Jugoslovenski nogometni savez. Među 29 zemalja Kraljevinu SHS su i predstavljali jedino fudbaleri. Budući da je Zagreb bio centar fudbala tog vremena, okosnicu reprezentacije je činilo 10 igrača zagrebačkih klubova: šestorica iz Građanskog, a po dvojica iz Haška i Konkordije. Devetorica su bili Hrvati, a Stanko Tavčar, bek Građanskog, Slovenac. I selektor dr Veljko Ugrinić bio je iz Hrvatske.
Nušićevo kolo
Iz Beograda na put su pošli krilo Jovan Ružić i odbrambeni igrač Mihailo Jovanović (obojica Jugoslavija) i rezervni golman Nikola Stanković, half Branimir Porobić i napadači Nikola Simić i Andrija Kojić (svi BSK). Trebalo je obezbediti veliki novac za odlazak. Celih 40.000 franaka. U pomoć su pritekle i mecene, a za državnu pomoć odobrenje je moralo da stigne iz ministarstva prosvete. O tim danima Ružić svedoči u svojim memoarima “Sećanja i uspomene”. Navodi da je potpis na dokument stavio Branislav Nušić, načelnik u ministarstvu Ljubomira M. Davidovića u vladi Stojana Protića. Čuvenom srpskom komediografu se nije dopalo to što se pušta fudbalska reprezentacija.
“Zar vi tražite pare da bi 11 goluždravih mladića jurilo loptu tamo negde po Belgiji?! Ako već treba da se ide, bolje je da pošaljemo jednu dobru grupu svirača i igrača naših narodnih igara, neka tamo odigraju jedno pošteno kolo, pa da se proslavimo!”, bio je Nušićev odijum, ali ga je Ružić diplomatski ubedio da stavi potpis.
Putovalo se, naravno, vozom. U vagonima treće klase, s drvenim sedištima, išlo se tri dana i tri noći kroz ratom opustošenu Evropu. Reprezentacija je u Antverpen stigla 27. avgusta. Smestila se u jednoj uredno adaptiranoj školi, koja je imala tuševe i restoran. Odmah joj je saopšteno da već sutradan, u 10 sati, igra protiv Čehoslovačke u prvom kolu, što je bila osmina finala. Učestvovalo je 14 timova. Francuska je trebalo da se sastane sa Švajcarskom, ali je otišla dalje bez borbe, pošto su Švajcarci u poslednji čas odustali. Domaćin Belgija se uključila od četvrtfinala.
U Antverpenu je glavni bio Olimpijski stadion, na kojem i dan-danas domaćin prvoligaš Bershot. Budući da su igre trajale od 14. avgusta do 12. septembra, određen je i za poprište atletskih dešavanja, konjičkog sporta, ragbija, hokeja na travi… Prva utakmica u istoriji naše reprezentacije, ipak, je održana na jednom drugom objektu, koji je nosio ime po ulici u kojoj je smešten – Ulica mladunaca.
Žao nam je, slovenska braćo
“Kad smo stigli na igralište, pre nego što smo počeli, kao i Čehoslovaci, spremati se za igru, prišao nam je jedan funkcioner Čehoslovaka. Vrlo srdačno se pozdravio sa našim vođstvom i fudbalerima, pa nam je izjavio da su Čehoslovaci došli na Igre da osvoje zlato i uvereni su da će to i postići. Njima je neprijatno, pa im je čak i žao, što se prvo sastaju s nama, svojom slovenskom braćom i prijateljima i to što će nas izbaciti iz daljeg takmičenja, ali da je to njihov put ka krajnjoj pobedi da se tu više, razume se, ništa ne može izmeniti… Mi smo ovu, inače neuobičajenu informaciju, shvatili kao prijateljsko izvinjenje za ono što će nam se dogoditi, ali nas je baš to učvrstilo u rešenosti da pružimo najveći mogući otpor”, ističe u sećanjima Ružić, koji se, pošto je prešao Albaniju sa srpskom vojskom, obreo u Francuskoj gde je kao gimnazijalac igrao u Sent Etjenu i Nici, a zatim kao student prava za ASF iz Pariza, te ga je štampa zbog izuzetno snažnog šuta nazvala “topovsko đule”.
Samouverenost Čehoslovaka u svoju snagu nije bila bez temelja. Trijumfovali su pred oko 600 gledalaca sa 7:0 golovima u 20, 34, 43, 46, 50, 75. i iz penala u 79. minutu. Tim našeg fudbala koji je ušao u istoriji bio je: Dragutin Vrđuka (Građanski), Vjekoslav Župančić (Hašk), Jaroslav Šifer (Građanski), Stanko Tavčar (Ilirija Ljubljana), Slavin Cindrić (Konkordija), Rudofl Rupec (Građanski), Dragutin Vragović (Građanski), Artur Dubravčić, kapiten (Konkordija), Emanuel Perška (Građanski), Ivan Granitz ili Granec (Građanski), Jovan Ružić (Jugoslavija). Rupec je izašao iz igre već u 13. minutu zbog povrede, a pošto tada zamena nije bilo sve vreme nadalje naši su bili brojčano slabiji.
Posle pet dana, ali na Olimpijskom stadionu, tim Kraljevine SHS je pred 500 duša odigrao prijateljski meč s Egiptom, koji je u prvom kolu ispao protiv Italije (2:1). Izgubio je sa 4:2, ali su ta dva pogotka bili golovi ohrabrenja. Dubravčić je smanjio na 2:1, a Ružić je izjednačio na 2:2. U odnosu na prvi duel Ugrinić je šansu dao Porobiću, Simiću i Josipu Šolcu, jednom igraču Konkordije.
Fudbalska reprezentacija na Olimpijadi
1920. – osmina finala (prvo kolo)
1924. – šesnaestina finala(prvo kolo)
1928. – šesnaestina finala (prvo kolo)
1936. – bez učešća
1948. – srebro
1952. – srebro
1956. – srebro
1960. – zlato
1964. – četvrtfinale (šesto mesto)
1968. – bez učešća
1972. – bez učešća
1976. – bez učešća
1980. – bronza
1984. – bronza
1988. – grupa (deseto mesto)
1992. – bez učešća
1996. – bez učešća
2000. – bez učešća
2004. – grupa (poslednje, 16. mesto)
2008. – grupa (12. mesto)
2012. – bez učešća
2016. – bez učešća
Čehoslovaci se povukli s finala
Jedino nezavršeno finale fudbalskog olimpijskog turnira bilo je upravo 1920. Čehoslovačka se povukla s meča protiv Belgije u 39. minutu, pri vođstvu domaćina sa 2:0, iz protesta što joj je, iako opravdano, isključen jedan igrač, zbog udaranja rivala. Belgijanci su pred 35.000 gledalaca primili zlato. Čehoslovaci su diskvalifikovani.
Poraženi četvrtfinalisti su igrali repesaž. Najuspešnija je bila Španija. Pošto srebro nije dodeljeno, odlučeno je da ona bude u tom meču, održanom tri dana posle finala, a za protivnika je imala Holandiju, koju je Belgija u polufinalu savladala sa 3:0. Francuska, koju je Čehoslovačka pobedila u polufinalu sa 4:1, već je bila na putu kući.
