U drevnoj Grčkoj, postojbini olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se Olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju olimpijada samo onda kada je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodopsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII Olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul-8. avgust).
Iako su zajedno činile Austro-Ugarsku, Austrija i Mađarska su na Prvim olimpijskim igrama u Atini 1896. učestvovale svaka za sebe. Među mađarskim sportistima bio je i Momčilo Tapavica (1872-1949). Rođen je u selu Nadalj, danas u opštini Srbobran u Južnobačkom okrugu. Njegovi preci su se u vojvođansku ravnicu doselili iz Crne Gore da budu graničari, krajišnici, prema turskom carstvu, ispod austro-ugarskih granica. Tapavica je osnovnu školu završio u Nadalju, a gimnaziju je pohađao u Novom Sadu i Segedinu. Kada je maturirao, a bio je đak za primer, dobio je stipendiju Matice srpske da školovanje 1890. nastavi na hemijskom odseku Tehničkog fakulteta u Budimpešti. Interesovanje za arhitekturu opredelilo ga je da već u drugom polugođu pređe na katedru za građevinu na istom fakultetu. Diplomirao je 1895.
Plaćen danak razmetanju
I kao gimnazijalac, a naročito kao student, ispoljavao je svestrani sportski talenat. Učestvovao je na raznim takmičenjima. Postizao je zapažene rezultate. Bio je član vežbačke družine Narodno gimnastičko udruženje. O kakvom se atleti radilo slikovito svedoči opis iz pera Ferenca Kemenija, prvog sekretara Nacionalnog olimpijskog komiteta Mađarske, osnovanog 19. decembra 1895, glavnog čoveka za odabir mađarskih olimpijaca, predvodnika mađarskog tima u Atini kroz četiri meseca (inače, rođen je u Bečkereku, današnjem Zrenjaninu). Tapavicu je zapazio dok je ovaj služio vojni rok.
“Ovaj kršni momak, na čijim prsima su pucala dugmad i šavovi gardijske uniforme pod pritiskom nabujalih mišića, bio je veliki drug, ali i veliki strah za svoje drugove u kasarni. Znao je da u rukama pod snažnim mišicama nosi po dva druga i tako optrči poligon za gađanje. Niko mu nije bio ravan u rvanju, a još manje u bacanju kamena s ramena i u dizanju tegova. Bavio se raznim sportovima. Bio je i fizički i umno iznad svojih vršnjaka i najistaknutiji član Uprave za telesno vaspitanje”.
Na jednom takmičenju, koje je održano 12. decembra 1895. u čast ministra vera i narodnog obrazovanja Đule Vlašića, osvojio je prva mesta u skoku motkom, skoku udalj i bacanju kugle. Ta ostvarenja su ga i konačno preporučila za mađarski olimpijski tim koji je imao sedam takmičara. Bio je prvi Južni Sloven olimpijac.
Takmičio se u tri sporta. Drugog dana igara, 7. aprila, pristupilo se na “Panatinaiku” dizanju tegova, prvo s dve ruke. Podigao je 80 kilograma, a onda mu njegova narav nije dala mira. Razmećući se snagom, precenio je svoje mogućnosti. Želeći da se pokaže kako tu težinu može da podigne i jednom rukom, što je bila sledeća disciplina, povredio je mišić ramena. Ostalih petorica su imali bolje rezultate, pa je Tapavica zauzeo poslednje, šesto mesto, a jednom rukom nije ni pokušavao.
Zlatna medalja je pripala Dancu Vigu Jensenu, a srebrna Britancu Lančestonu Eliotu. Obojica su podigli po 111,5 kg. Doigravanje nije bilo moguće, pošto nije bilo težih tegova. Princ Đorđe, jedan od sinova kralja Đorđa I, presudio je u Dančevu korist, držeći da je njegov stil bio besprekoran za razliku od Eliota koji se poslužio lošim osloncem jednom nogom.
U dizanju jednom rukom Eliotu je pripalo zlato sa 71 kg, a Jensenu srebro sa 57. Tapavica je umislio da može više od toga.
Trijumf za bronzu
Ipak, sutradan se pojavio na teniskom igralištu. I ne samo to. Pobedio je Grka Frangopulosa, a taj trijumf mu je bio dovoljan za ulazak u polufinale. Naime, takmičari su bili podeljeni u četiri grupe. Pobednici grupa su odlazili u polufinale, a Tapavica je imao tu sreću da je u svojoj grupi bio samo s grčkim teniserom. Prijavljeni Britanci Frenk i Džordž Maršal (nisu braća) nisu se pojavili (Džordž je prednost dao atletskim trkama na 100 i 400). U ostale tri su bila po četvorica i igralo se na ispadanje, što znači da su potonji polufinalisti morali da postignu po dve pobede.
U polufinalu, 10. aprila, Tapavica je izgubio od Grka iz Egipta Dionisiosa Kasdaglija. Utešno finale, meč za treće mesto, nije igran, a bronzane medalje se nisu delile. S njima je počelo od Trećih igara, u Sent Luisu (SAD) 1904. Bronza je njemu i Grku Konstadinosu Paspatisu priznata vek kasnije. U finalu je Britanac Džon Pij Boland dobio Kasdaglija, inače rođenog u mančesterskoj oblasti u Engleskoj. Ostao je trag da je bilo 6:2, 6:2. Istog dana kada je igrao tenisko polufinale Tapavica se okušao i u rvanju grčko-rimskim stilom. Ispao je u prvom kolu u borbi s Grkom Stefanosom Hristopulosom.
Posle Olimpijskih igara vratio se u Novi Sad. Počeo je da se bavi onim za šta se i školovao. Prvo zaposlenje je dobio u Budimpešti kao građevinski inženjer u gradskoj upravi. Zatim se opet vraća u Novi Sad, gde je projektovao zgradu Matice srpske (izgrađena 1912). Sportom je nastavio da se bavi rekreativno, za svoju dušu. Bio je, recimo, član novosadskog veslačkog kluba Danubijus.
Projektant je bio i na dvoru crnogorskog kralja Nikole I. Za vreme Prvog svetskog rata odlazi u emigraciju. Iz Austro-Ugarske preko Rima i Lozane stiže u Rabat. U Maroku je rukovodio velikim geodetskim merenjima. Drugi svetski rat provodi u Novom Sadu. Po oslobođenju odlazi u Poreč da radi na obnovi grada. U tom gradu je i sahranjen. Umro je u Puli.
Oružani dvoboj sa radikalom
Povratak Tapavice u Novi Sad nije prošao bez problema. Pošto je bio liberalnog ubeđenja, a vlast u gradu su držali radikali Jaše Tomića, s njim je došao u otvoreni sukob, pošto mu zbog političkih razloga nije poverena obnova Saborne crkve već stranom arhitekti.
Prilikom izgradnje zadužbine baronice Eufemije Jović u Bečeju došlo je čak i do oružanog dvoboja s radikalom Brankom Ilićem. Krv, na sreću, nije pala.
Bronza i Neraliću
Na Drugim igrama, u Parizu 1900, pod austrijskom zastavom je bio mačevalac Milan (po nekim izvorima Mihajlo) Neralić, koji je rođen u Slunju 1875. Takmičio se u disciplini sablja za trenere mačevanja (master klasa). U polufinalnoj grupi sa osam boraca zauzeo je četvrto mesto sa pet pobeda i dva poraza. U finalu, takođe sa osam takmičara, stigao je do bronze. Treće mesto mu je pripalo sa četiri pobede i tri poraza. Italijan Antonio Konte je ostvario svih sedam trijumfa, a Italo Santeli samo poraz protiv zlatnog zemljaka.
