U drevnoj Grčkoj, postojbini Olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se Olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju Olimpijada samo onda kada je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodopsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII Olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul-8. avgust).
Našoj vaterpolo reprezentaciji je s pleća palo breme najviših pretenzija kad je u Riju 2016, na prošloj Olimpijadi, najzad osvojila zlatnu medalju. Kao i u poratnim olimpijskim pregnućima trebalo je ostati nepokolebljivo voljan u Sizifovom poslu u vodi dok je najsjajnije odličje izmicalo.
Jugoslovenski tim se triput kitio srebrom (Helsinki 1952, Melburn 1956, Tokio 1964) dok nije iskovao zlato u Sijudad Meksiku 1968. Generacija koja je stasala za najveća dela dvehiljaditih, sastavljena od srpskih i crnogorskih igrača, delila je tu sudbinu. U Sidneju 2000. pod zastavom SR Jugoslavije – bronza. U Atini 2004. kao Državna zajednica
Srbija i Crna Gora – srebro. Oba puta je plivanje ka tronu kao branom preprečila Mađarska, s kojom je decenijama građeno večito rivalstvo. Jednom u polufinalu, a jednom u finalu. I jedan i drugi put sa 8:7 i tako što su joj odsudne poslednje četvrtine pripale bez primljenog gola.
Kaljenje vaterpolista
Srbija, i dalje sa odličnim timom, posustala je u polufinalu i u Pekingu 2008. i u Londonu 2012, ali je, kao u Sidneju, nije napustila želja za medaljom u meču za bronzu. U tzv. malom finalu i u pekinškom Jing Tueng Natatorijumu i u londonskoj Vaterpolo areni savladani su Crnogorci, dojučerašnji saigrači. Zlato koje se iz Olimpijade u Olimpijadu smatralo izvesnim osvojeno je tek 20 godina po povratku na najveću scenu posle sankcija, a čak 28 godina posle trijumfa pod vođstvom proslavljenog Ratka Rudića i pod jugoslovenskom zastavom u Seulu 1988. U Riju, međutim, nije pošlo po loju iako se za izabranike Dejana Savića smatralo da su izrasli u toliko moćan kolektiv da će zlato uzeti tad ili nikad. Strepnja se u naciju velikih očekivanja uvukla pošto su Andrija Prlainović, Filip Filipović, Duško Pijetlović i ostali vrhunski delfini u prva dva kola u takmičenju po grupama imali dva remija, a sumnja je javila pošto ih je zatim savladao nadahnuti domaćin Brazil.
Zamah je uhvaćen kad šanse za popravni više nije bilo. Od pobede protiv Australije, u neposrednom duelu s njom za odlazak u četvrtfinale, potopljeni su svi rivali. Dosanjan je san o olimpijskom zlatu vaterpolista, koji su nas obradovali nebrojeno puta titulama svetskog i evropskog prvaka, ali je im nedostižno najsjajnije sportsko odličje stvaralo prazninu. Za njih od Olimpa dalje nema.
Na Olimpijskim igrama odvajkada slava pobednika iznikne i neočekivano kao što je u najskorijoj prošlosti bilo s Milicom Mandić u tekvondou u Londonu i rvačem Davorom Štefanekom u Riju. Neke srebrne i bronzane medalje zasijaju zlatnim sjajem, a neki snovi zauvek ostanu pusti.
Tri škole
Novak Đoković i na teniski olimpijski turnir u Tokiju, koji će se igrati od 24. jula do 1. avgusta, ide sa snom o svom Olimpu. U Zemlju izlazećeg sunca spustiće se sa svog Mont Everesta. U profesionalizmu za njega odavno više nema neosvojenih vrhova. Ko zna koliko je već nedelja neprikosnoveno prvi na svetskoj listi, a od onomad, posle veličanstvenog trijumfa na Rolan Garosu, i jedini je ikada koji na svakom od četiri najveća teniska takmičenja ima najmanje po dve titule, ukupno 19.
Uprkos odavno zasluženom mestu u galeriji teniskih besmrtnika, našeg najboljeg sportistu svih vremena tišti što mu je zbirka znamenja nepotpuna bez olimpijskog zlata. Bronzu ima iz 2008. U godini u kojoj je na australijskom openu osvojio prvu grend slem titulu, osetio je i draž učestvovanja na olimpijadi. Izgubio je u polufinalu od Španca Rafaela
Nadala (6:4, 1:6, 6:4), a možda bi već tada bio na korak od Olimpa da je u prelomnom gemu odlučujućeg seta poslao lopticu iz smeča u nebranjeno protivničko polje umesto nekontrolisano u aut.
Na vimbldonskoj travi 2012. prvo ga je švajcarski as Rodžer Federer u polufinalu rastavio od najvećeg prestola “belog sporta” iz 2011, a kroz mesec dana su mu razvejane i olimpijske želje. Britanac Endi Marej je bio bolji u polufinalu, a Argentinac Huan Martin del Porto u meču za bronzu.
Kad je najzad 2016. trijumfovao na Rolan Garosu prvi put, kompletirajući grend slem karijere, izgledalo je da se Đoković prekalio za zlatni slem, da svim tim najvrednijim trofejima doda i olimpijsko zlato.
Mimo svih očekivanja, Del Potro ga je nadvisio u prvom kolu. Nije naš junak igrao loše, ali je Argentinac igrao kao u transu, pogađajući baš sve iz nemilosrdnog forhenda.
Za tenisera za kojeg nema tajni u tenisu tri Olimpijade su bile velika škola. U Tokio će otići naučen kako da više ne sagori u velikoj želji da se i u njegovu slavu olimpijskog pobednika čuje naša himna i vijori naša zastava na vrhu jarbola.
Povratak na mesto uspeha
Tenisko takmičenje u Tokiju održaće se na tvrdoj podlozi u kompleksu Arijake koloseum (Arijake je deo grada) sa centralnim stadionom za 10.000 gledalaca. Tu će se u oktobru održati tradicionalni turnir iz ATP kalendara, a poslednji osvajač je upravo Đoković.
Pošlo mu je to za rukom u debitantskom, za sada jedinom učešću 2019 (prošle godine nije igrano zbog pandemije). U finalu je savladao Australijanca Džona Milmana, a i prethodna četiri meča su mu pripala sa 2:0 u setovima.
Godina seljenja
Arijake koloseum je sagrađen od 1985. do 1987. Domaćin teniskog turnira nije bio samo 2018. zbog obnove za olimpijske igre. Turnir je nakratko preseljen u drugu tokijsku dvoranu, napravljenu 2017, u kojoj će se na olimpijadi održati takmičenja u badmintonu i mačevanju.
