U drevnoj Grčkoj, postojbini Olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se Olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se Igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne Igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju Olimpijada samo onda kad je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodopsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul -8. avgust).
Jasna Šekarić je rođena u Beogradu 1965. Pošto joj je otac Miladin bio vojno lice, po prekomandi je s porodicom došao u Osijek 1970. Budući da se u to vreme većina učenika opredeljivala za neku školsku sportsku sekciju, Šekarićevu je privukao rukomet, a na tome je insistirala i nastavnica fizičkog vaspitanja. Veza sa streljaštvom uspostavljena je interesantnim slučajem. Kad je bila u osmom razredu, nastavnik opštenarodne odbrane je birao đake koji će zastupati školu na takmičenju u gađanju iz vazdušne puške. Za kriterijum je uzeo peticu u dnevniku, a umesto da je krenuo od A, pošao je od Š. Jasnino prezime je bilo prvo otpozadi.
Sudbina iz školskog dnevnika
Pucala je u školskoj ligi svake subote. Rezultati su joj bili sve bolji i bolji. Držala ju je i upornost da ne odustane, a školski treneri su joj pedagoški konačno i usadili ljubav prema streljaštvu. Kradom je znala da se domogne očevog pištolja kad glava porodice nije bio kod kuće, ali otac nije imao nikakav uticaj na ćerkin izbor.
– Gde baš to? – iznenadio se kad mu je Jasna saopštila svoje opredeljenje.
Postala je stalni član Streljačkog kluba Osijek. I uprkos očiglednom talentu, niko ni slutio nije da se stvara trofejna šampionka. Krajem 1981. prvi put je učestvovala na nekom takmičenju. Bilo je to regionalno prvenstvo Slavonije i Baranje. Za potpunog favorita su važili učesnici iz jedne ekipe iz Slavonskog Broda, ali ih je Šekarićeva nadvisila.
Kroz dve godine je prebačena na vazdušni i malokalibarski pištolj, jer u Osijeku nije bilo reprezentativaca za tu disciplinu, a Osijek je 1985. bio domaćin Evropskog juniorskog prvenstva. Uzela je medalju, svoju jedinu u mlađim uzrastima.
Već 1986. postala je iz vazdušnog pištolja evropski seniorski prvak, a 1987. i svetski. Bila su to predvorja njenog najvećeg uspeha u dugovečnoj karijeri.
Impresivno u Seulu
Jugoslavija do Olimpijskih igara u Seulu 1988. nije imala medalju u streljaštvu. Prvu joj je donela Šekarićeva. Uzela je bronzu iz sportskog pištolja (25 m). U kvalifikacijama je bila briljantna. Podelila je najbolji učinak s takmičarkom iz SSSR gruzijskog porekla Ninom Salukvadze, a 591 krug je za obe bio novi olimpijski rekord.
U borbama za odličja pucalo se u dve serije od po pet hitaca. Pet puta je upucala “desetku”, a pet puta i “devetku”. Salukvadze i Japanka Tomoko Hasegava su imale po devet “desetki” i jednu “devetku”. Zlato je otišlo u Tbilisi sa ukupno 690 krugova (olimpijski rekord). Japanka i Šekarićeva su postigle po 686, ali je Hasegavi pripalo srebro zbog boljeg pucanja u finalu.
Sutradan, 20. septembra, četvrtog dana Olimpijade, Jagodinac Goran Maksimović je osvojio zlatnu medalju iz vazdušne puške (10 m) sa 594 kruga u kvalifikacijama, a ukupno s finalom 695,6, u oba slučaja novim olimpijskim rekordom.
Još se nije stišalo oduševljenje zbog Maksimovićevog podviga, zlato je prigrabila i Šekarićeva iz vazdušnog pištolja (10 m). I to na impresivan način.
Ponovo joj je glavni takmac bila Salukvadze. Sa 390 krugova u kvalifikacijama postavila je svetski rekord. Jasna je imala tek krug manje. To je nije obeshrabrilo. Naprotiv. Gotovo savršenim gađanjem u finalu pretekla je veliku rivalku, a sa ukupno 489,5 krugova svetski rekord je došao uz njeno ime.
Zbog sankcija UN naša reprezentacija se u Barseloni 1992. takmičila pod olimpijskom zastavom sa pet krugova i samo u pojedinačnim sportovima. Da se ide u Kataloniju u neizvesnim političkim prilikama saznalo se neposredno uoči Olimpijade. Jedine tri medalje su i osvojili strelci. Šekarićeva nije uspela da sačuva zlato iz vazdušnog pištolja, ali je pod takvim okolnostima i srebro bilo zlatnog sjaja. U kvalifikacijama je bila prva, dva kruga bolja od Ruskinje Marine Logvinjenko, koja ju je dostigla u finalu, a zlato joj je i pripalo zbog boljeg učinka u finalnom pucanju.
Jasna je u disciplini kojoj je podredila život uzela još dva srebra. I u Sidneju 2000. i u Atini 2004. bila je jedini naš pojedinačni osvajač medalje. U postojbini igara u finalu je raspucavala za najsjajnije odličje s Ukrajinkom Oljenom Kostjevič, koja ju je pobedila sa 10,2:9,4.
Finalista je bila i u Atlanti 1996. i Pekingu 2008. Jedini put se odlučujućih gađanja nije domogla u Londonu 2012, ali se tada takmičila samo u sportskom pištolju.
Medalja posle sankcija
Posle prvenaca u Seulu 1988. naši strelci se s medaljama nisu vratili samo iz Pekinga 2008. i iz Rija s prošle olimpijade. Uz odličja Šekarićeve došli su i bronze Stevana Pletikosića (MK puška ležeći 50 m) i Aranke Binder (vazdušna puška) u Barseloni 1992, zlato Aleksandre Ivošev (vazdušna puška trostav) i njena bronza (vazdušna puška) u Atlanti 1996. i srebro (MK puška trostav 50 m) Ivane Maksimović, kćerke Gorana Maksimovića, i bronza Andrije Zlatića (vazdušni pištolj) u Londonu 2012. Njegova medalja je bila 99. za naš olimpizam, a Ivanina 100.
Bez osmog učešća
Budući da su olimpijske kvote “svojina” nacionalnih sportskih saveza, a ne takmičara, Upravni odbor Streljačkog saveza Srbije je u susret Olimpijskim igrama u Riju 2016. doneo odluku da Jasna Šekarić ne putuje, iako je po rezultatima u gađanju iz vazdušnog pištolja stekla pravo na Svetskom prvenstvu u Granadi 2014. Kriterijum je bio da šansu treba dati spremnijoj Zorani Arunović. Arunovićeva je podbacila u obe discipline u kojima je Šekarićeva uzela medalje u Seulu: vazdušni pištolj (11. mesto), sportski pištolj 25 m (19).
Da je putovala i u Rio, bila bi joj to osma Olimpijada. Toliko ih je od 1984. do 2012. nanizao njen kolega iz reprezentacije u Seulu Rajmond Debevec, koji se pod jugoslovenskom zastavom takmičio i 1984, a ostalih puta kao slovenački olimpijac.
