U drevnoj Grčkoj, postojbini Olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se Olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se Igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju Olimpijada samo onda kada je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodobsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul – 8. avgust).
Palestinski teroristi, koji su u olimpijskom selu na Igrama 1972. u Minhenu držali 11 izraelskih talaca, ispostavili su zahteve. Njihov cilj kada su 5. septembra u rano jutro upali u paviljon 31 i jeste bio da isposluju pregovore za svoje naume. Tražili su da se do podne puste 234 Palestinca i drugih nearapa iz izraelskog zatvoreništva, dvoje nemačkih radikalnih aktivista Andreas Bader i Ulrike Majnhof, osnivača levičarske militantne grupe Frakcija Crvene armije, koji su bili u zapadnonemačkim zatvorima, i 16 njih iz drugih zatvora u Evropi i da im se svima omogući odlazak u Egipat.
Zaprećeno je, ako se uslovi ne ispune, da će svakog sata biti ubijen po jedan talac. Da bi se pokazala bezosećajna odlučnost, kroz prozor je bačeno beživotno telo rvačkog sudije Moše Vajnberga, lišenog života još na početku akcije.
Nema tih para…
Iz Izraela je momentalno stigao odgovor da pregovora neće biti, pošto je zvanični stav u to vreme bio da se s teroristima ne pregovara pošto bi im to dalo krila za buduće namere. Za Zapadnu Nemačku situacija je bila vrlo osetljiva budući da su taoci Jevreji. Palestincima je bezuspešno nuđen neograničen novac za oslobađanje. Gradonačelnik olimpijskog sela Valter Troger, predsednik Olimpijskog komiteta Zapadne Nemačke Vili Daume i bavarski ministar unutrašnjih poslova Bruno Merk ponudili su sebe u razmenu. Odbijeni su. Sportisti su u selu vodili normalan život. Igre nisu obustavljene sve dok MOK na to nije bio primoran na 12 sati po ubistvu prvog iz izraelske delegacije. Policija je bila na položaju s dugim cevima i u sportskoj odeći. Nebrojene televizijske ekipe su prenosile događaje, što je otmičarima dalo priliku da vide svoje lovce na krovu. Povukli su se kad je zaprećeno novim ubistvima.
Pregovarači su zahtevali neposrednu komunikaciju sa taocima da bi se uverili jesu li uopšte živi. Trener mačevalaca Andre Špicer, koji je tečno govorio nemački, i trener u streljaštvu Keat Šor imali su kratke razgovore s prozora dok su im “kalašnjikovi” bili upereni u glave. I sve to pred TV kamerama!
Kasnije je dopušteno da na otmičarsku teritoriju uđu Trogel i savezni ministar unutrašnjih poslova Hans Ditrih Genšer, koji je to bio i u vreme krvavog raspada Jugoslavije, pa je i neposredni politički akter balkanske krize početkom devedesetih. U razgovorima s taocima predočeno im je da oni nemaju ništa protiv da se ukrcaju u avion za Egipat. U 18.00 teroristi su i zatražili letelicu za Kairo i transport do aerodroma, ne znajući da se predsednik egipatske vlade već izjasnio da njegova zemlja ne želi umešanost.
Kraj drame u bazi NATO
Pregovarači su ubedili otmičare da je podesniji let iz vazduhoplovne baze NATO u mestu Firstenfeldbruk. Tamo im je spremljena zamka. Dopremljeni su s dva helikoptera. Na pisti je parkiran boing 727. U njemu su kao članovi posade bili policajci. Plan je bio da likvidiraju dvojicu glavešina s kojima je dogovoreno da prvo pregledaju avion.
U poslednjem trenutku, dok helikopteri još nisu stigli, policajci su se povukli iz boinga bez konsultacija sa centralom! Među rukovodiocima akcije na komandnom tornju bio je i Genšer, a i šef Mosada Cvi Zamir, koji je kasnije otkrio da ga zapadni Nemci nisu konsultovali. Protiv osmorice dobro naoružanih terorista ostalo je pet snajpera raspoređenih na različitim mestima. Nedugo pošto su doleteli na aerodrom, otmičari su shvatili da im je postavljena zaseda. Počeo je haos između loše osmišljene i traljave zvanične reakcije i terorista koji su iz besa pobili sve taoce. Trojica ranjenih Palestinaca su uhvaćena, a njihov zamenik, s metkom u butini, skrivao se u okolini piste tek 40 minuta. Pronašli su ga psi tragači. Do sat i po iza ponoći, 6. septembra, sve je bilo završeno.
Prvi novinski izveštaji koji su obišli kuglu zemaljsku bili su najoptimističkiji: svi taoci su živi, svi teroristi su mrtvi. Američki sportski televizijski novinar Džim Mekej, koji je pratio olimpijadu za Ej-Bi-Si (ABC), javio se u program u 3.24.
“Upravo smo dobili najnovije vesti. Znate, kad sam bio dete, moj otac je govorio: ‘Naši veliki snovi i naši najgori strahovi se retko ostvaruju. Naši najgori strahovi su ostvareni večeras’. Rekli su da je bilo ukupno 11 talaca. Dvoje je ubijeno u svojim sobama juče ujutro. Devet je ubijeno na aerodromu. Svi su mrtvi!
Bitka s dobro obučenim militantima pokazala je očiglednu nepripremljenost nemačkih vlasti. Skupa lekcija dovela je samo dva meseca kasnije do osnivanja policijske protivterorističke jedinice.
Počinjeno je niz grešaka. Ispostavilo se da je ključni bio nedostatak vojske, jer po posleratnim ograničenjima u ustavu Zapadne Nemačke vojne snage nisu mogle da deluju u mirnodopsko vreme. Sva odgovornost je bila u rukama minhenske policije i bavarskih vlasti, kojima je nad glavom bio Genšer kao glavni predstavnik države, tj. kancelara Vilija Branta. Jedna od prvih kritika sapete operacije neuspešnog oslobađanja i jeste bila to što je snaga odlučivanja data dvojici političara i samo jednom taktičaru, Manfredu Šrajberu, šefu policije Minhena.
Greška s helikopterima
U dokumentarcu “Nacionalne geografije” iz 2006. prikazano je da je dva helikoptera trebalo da slete na pistu zapadno od kontrolnog tornja da bi upravo teroristi koji otvaraju vrata letelice bili na direktnoj meti snajperista. Umesto toga, prizemljili su se u čelo tornja, što je, u stvari, pružalo zaštitu otmičarima. Snajperisti su izgubili priliku za delovanje, zapravo tri od pet snajpera su ostavljeni da izađu na kraj sa osmoricom dobro naoružanih Palestinaca.
Posada boinga nije kažnjena
Niko od policajaca, koji su kao lažna posada postavljeni u boingu, nije platio cenu samovoljnog (da li?) napuštanja aviona u cik akcije. Kad je sniman film “Jedan dan u septembru”, većina njih nije govorila istinu, plašeći se gubitka penzija.
