U drevnoj Grčkoj, postojbini olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju olimpijada samo onda kada je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodobsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul – 8. avgust).
Na Olimpijskom stadionu u Sijudad Meksiku, meksičkoj prestonici, 16. oktobra 1968. nastala je jedna od najčuvenijih fotografija sa Olimpijskih igara. Autor je Džon Dominis, legendarni američki fotoreporter. Upamćena je kao Pozdrav Crne moći. Junaci njegovog dela su američki sprinteri crne puti na podijumu za dodelu medalja neposredno posle finala na 200 m. Na najvišem stepeniku dominira Tomi Smit, koji je trijumfovao sa svetskim rekordom 19,83 sek. (od Svetskog prvenstva u Berlinu 2009. najbolje dostignuće drži Jamajčanin Jusein Bolt sa 19,19). Iza njega je Džon Karlos, osvajač bronze sa 20,10. Obojica su s podignutim pesnicama u crnim rukavicama i s pognutim glavama za vreme intoniranja himne SAD.
Desna i leva rukavica
Izražavali su protest zbog porasta rasizma u njihovoj zemlji, koristeći oči celog sveta da ukažu na potlačenost crnačkog stanovništva u Americi, odajući i počast korifeju borbe za ravnopravnost Martinu Luteru Kingu, ubijenom u Memfisu 4. aprila 1968. Na ceremoniju su došli u crnim čarapama, što je simbolisalo siromaštvo Afroamerikanaca. Smit je oko vrata imao crnu maramu, koja je predstavljala ponos crnaca. Karlos je raskopčanim gornjim delom trenerke davao podršku radničkoj klasi u plavim kombinezonima. Nosio je ogrlicu od perli. Namenio ju je ubijenima u Srednjem prolazu, što je bila geografska odrednica za prekoatlantsku trgovinu crnim robljem u trouglu zapadna Afrika, Evropa, Severna i Južna Amerika.
Podržao ih je i nosilac srebrnog odličja Australijanac Piter Norman, koji je sa 20,06 sek. postavio nacionalni rekord. Bio je žučni kritičar politike Bele Australije. Za naum dvojice rivala saznao je neposredno uoči izlaska na stadion. Pošto je Karlos svoje rukavice zaboravio u olimpijskom selu, upravo je Norman predložio da navuče levu Smitovu, pa mu je zato podignuta leva ruka.
Sva trojica su nosili značke “Olimpijskog projekta za ljudska prava”. To je bila američka organizacija koju je pokrenuo tamnoputi sociolog Hari Edvards u oktobru 1967. Borila se protiv rasne segregacije i rasizma u sportu uopšte, a pristupili su joj i Smit i Karlos. Jedan od ciljeva joj je bio da se slavnom bokseru Mohamedu Aliju vrati titula svetskog šampiona u teškoj kategoriji, koju mu je 28. aprila 1967. oduzela njujorška bokserska komisija zbog njegovog protivljenja ratu u Vijetnamu i slanju američkih vojnika u smrt.
Scena sa pobedničkog postolja bila je glavna svetska vest.
– Kad pobedim, onda sam Amerikanac, a ne crni Amerikanac. Ukoliko učinim nešto loše, onda sam crnac. Mi smo crnci i ponosni smo na to. Crna Amerika će razumeti šta smo učinili večeras – izjavio je Smit posle dodele.
Nacista protiv nacizma
Stadion ih je osudio zvižducima i pogrdom. Neki su gestikulirali palcem okrenutim nadole kao kad se matador u koridi sprema da probode bika. Agencija Asošiejted pres je njihov gest nazvala nacističkim. “Tajm” je nekoliko dana posle pisao: Olimpijsko je geslo brže, jače, bolje, a scenu u Meksiku bolje opisuje besnije, gadnije, ružnije.
MOK je, nalazeći da su grubo prekršeni principi po kojima politici nema mesta u olimpijskom sportu, naložio američkom olimpijskom rukovodstvu da protera Smita i Karlosa pod pretnjom izbacivanja celog tima SAD. Kad su se Amerikanci usprotivili, proterani su samo njih dvojica, ali im medalje nisu oduzete.
Predsednik MOK, u to vreme je to bio Amerikanac Ejvri Brandidž, koji je na čelu nacionalnog olimpijskog komiteta bio i na Olimpijskim igrama u Hitlerovom Berlinu 1936. Tada mu, osuđivali su ga branioci Smita i Karlosa, nije smetao nacistički pozdrav, pošto ga je smatrao nacionalno legitimnim za Nemce. Brandidžu su spočitavali to što je bio jedan od naistaknutijih zagovornika nacizma u SAD i posle Drugog svetskog rata.
Crnačka zajednica je dvojicu prokazanih atletičara smatrala junacima. Za establišment su bili nepoželjni. Sa svojim porodicama su prolazili golgotu, pošto im je prećeno i smrću!
Statua u San Hoseu
Državni univerzitet San Hose u istoimenom gradu odužio se 2005. svojim bivšim studentima Smitu (na OI imao 24 godine) i Karlosu (23). U parku je postavljena sedam metara visoka statua pod nazivom Pozdrav pobede, verno urađena po motivu s postolja u Meksiku.
Ideju je dao student Erik Groc, koji je našao nadahnuće u predavanjima svog profesora o značaju Smita i Karlosa za razvoj građanskim prava, a svestan činjenice da im se Univerzitet ničim nije odužio.
Uvertira obaranjem olimpijskog rekorda
Olimpijski rekord na 200 m. držao je Amerikanac Henri Kar, koji je zlato u Tokiju 1964. uzeo sa 20,30 sek. Smit je to nadmašio u prvoj kvalifikacionoj trci, a onda i Norman njega u šestoj sa 20,23.
Sutradan, na dan finala, Karlos ih je sve ušio u prvoj polufinalnoj trci sa 20,12. Smit je, rekosmo, osvojio zlato sa svetskim i olimpijskim rekordom 19,83 sek.
