U drevnoj Grčkoj, postojbini olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se Olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se Igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju Olimpijada samo onda kad je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodobsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul-8. avgust).
Do XVIII Olimpijskih igara, u Tokiju 1964, što je bila prva smotra na azijskom kontinentu, Jugoslavija je na četiri posleratne OI uzela dva timska zlata (veslači 1952, fudbaleri 1960). Pojedinačna su iskovana u Zemlji izlazećeg sunca. Gledano hronološki, u dan, na Igrama od 10. do 24. oktobra, naciju je prvi obradovao Branislav Simić, rvač u srednjoj kategoriji. Dva dana posle njega gimnastičar Miroslav Cerar je na konju oživeo sećanja na predratne podvige svog zemljaka iz Slovenije Leona Štukelja.
Hokej na travi za razbibrigu
Simića je, zbog pehova koji su ga koštali boljih rezultata, selektor jedva uvrstio u tim. U Melburnu 1956. ispao je već u prvom kolu. U borbi s Bugarinom Dobrevom slomio je rebro. Sumnje, pa i optužbe s kojima se suočio po povratku u zemlju, bolele su ga više od mesta preloma.
Četiri godine kasnije, u Rimu 1960, otišao je s čvrstom verom u sebe. Nadao se zlatnoj medalji, ali… Uoči takmičenja, sparingujući sa Stevanom Horvatom (osvajač srebra u Sijudad Meksiku 1968. u lakoj kategoriji), iščašio je rame. Bio je onesposobljen za borbe, pa se vratio kući utučen, pomišljajući da ostavi rvanje. Malo ko je nadalje računao na njega, pogotovo ako se ima u vidu da mu je posle Rima teškom operacijom hrskavica iz karlične kosti presađena u rameni zglob. Ipak, pozvan je na pripreme za Tokio.
– Drugovi su mi pomagali, shvatali su me, ali ja sam dobro znao da mi predstoji borba sa samim sobom, sa tim prokletim kompleksom nesreće. Znao sam da moram da donesem zlato. Izvanredno sam se pripremio. Sa 29 godina bio sam zreo takmičar. U prvom kolu sam pobedio Mađara Gezu Hološija na poene, zatim Argentinca Hulija Grafinju tušem, pa onda Finca Pentija Punkarija na poene, a nerešeno sa Sovjetom Valentinom Olenjikom bilo mi je dovoljno za zlato – prisećao se Simić redosleda svojih borbi.
Možda je i jedini olimpijac koji je u vreme osvajanja zlata bio gledalac na drugom sportu.
– Posle mog poslednjeg okršaja ostala je da se odradi još jedna borba. Strunjača je očekivala Čehoslovaka Kormanika i Nemca Meca. Ukoliko ishod bude nerešen, ja uzimam zlato. Ako jedan, bilo koji, pobedi, moram na još jedan duel. Nisam mogao da ih gledam, pa sam otišao iz dvorane. U njenoj neposrednoj blizini igrali su hokej na travi Indija i još jedna zemlja, ne sećam se koja. Tu utakmicu sam odgledao do kraja. Potpuno sam i zaboravio šta se dešava na rvačkom borilištu i da mi od toga zavisi zlato. Po završetku hokeja na travi, vratio sam se u salu. Vladala je i opšta euforija i potraga za mnom. Kad mi se trener stuštio u zagrljaj, znao sam da sam da je zlato moje.
Spas u profesuri
Takmičar zrenjaninskog Proletera, čije se zlato čuva u gradskom muzeju, nije i naš prvi rvač s odličjem. Simićev imenjak Martinović se domogao srebra u Rimu (bronza u Tokiju). S druge strane, ni Simić nije rekao poslednju reč na Dalekom istoku. Takođe u srednjoj kategoriji pripala mu je bronza u Meksiku. Simić je upornošću i nepokolebljivom voljom pretvorio nemoguće u moguće. U njegovoj istrajnosti snagu mu je dalo profesionalno opredeljenje mimo sporta. Budući da diplomirao istoriju i da je podučavao mlade kao profesor “učiteljice života” napajao se nadahnućem za povige i iz obimne Herodotove ostavštine. Zato su ga i zvali Herodot na strunjači.
– Posle Igara 1968, a već u 33. godini, osećao sam se kao bivši, nikom potreban, potpuno beskoristan. Šta me je spaslo? Pa, to da sam završio studije istorije, da sam već 10 godina predavao u školi, to da me čekaju radno mesto i deca u klupama. Znam neke svoje drugove, ne samo iz rvanja, koji ni najobičniji formular ne umeju da ispune, a da napišu najobičniju molbu za njih je nemoguće! Zašto je to tako? Zato što drugi rade za njih, što ih maze kao bebe, ne dozvoljavajući im da išta urade sami osim da treniraju i da se takmiče. Zato su mnogi i vrhunski sportisti u 30. godini infantilni, prava deca. Kad prestanu da se bave sportom, bez škole i bez zaposlenja, a kako im i obezbediti posao kad ništa ne umeju da rade, praktično se nađu na ulici – predočavao je Simić životne probleme u porodici vrhunskog sporta.
Njegov olimpijski životopis nije završen na strunjači. Kao sudija je delio pravdu na šest OI uzastopce od Los Anđelesa 1984. do Atine 2004. Penzionerske dane, a 21. marta je napunio 86 godina, provodi u Domu za stare u Novom Sadu.
Bog konja
Drugi jugoslovenski junak u Tokiju bio je Miroslav Cerar. Zvali su ga “Bog konja” (sa hvataljkama). Za celu karijeru na toj spravi na velikim takmičenjima nije trijumfovao samo triput. Na svetskom prvenstvu u Moskvi 1958, s nepunih 19 godina, osvojio je bronzu iza dva domaća takmičara. Na EP u Antverpenu 1965. pripalo mu je srebro, a zlato Sovjetu Viktoru Lisickom. Kroz dve godine u Tampereu ispred njega je bio samo Mihail Voronjin, takođe sovjetski gimnastičar.
Cerar je u Tokio otišao kao važeći svetski prvak na konju iz Praga 1962. i važeći evropski šampion iz Beograda 1963. Opravdao je ulogu favorita. Domogao se i još jedne medalje, bronze na vratilu.
Zlato je uzeo na SP 1966. u Dortmundu, a sačuvao ga je u Ljubljani 1970. Između, u Meksiku 1968, ostao je i na olimpijskom tronu.
Vatru upalio vršnjak Hirošime
Olimpijsku baklju u Tokiju poslednji je nosio, a tako i zapalio plamen na Olimpijskom stadionu Jošinori Sakai, 19-godišnjak, u to vreme član trkačkog atletskog tima svog univerziteta, a kasnije i profesionalni atletičar. Odabran je zato što je rođen u predgrađu Hirošime 6. avgusta 1945, kada je na taj japanski grad bačena atomska bomba. Radio je kao televizijski novinar. Preminuo je 2010.
