U drevnoj Grčkoj, postojbini olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se Olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se Igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju Olimpijada samo onda kad je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodobsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul -8. avgust).
U istoriji olimpijskog fudbalskog turnira, od drugih Igara u Parizu 1900, jedino je Jugoslavija bila finalista četiri puta uzastopce. Mađari su igrali u tri uzastopna meča odluke (1964, 1968, 1972), a Brazilci mogu da im se pridruže na predstojećim OI u Tokiju, gde idu da čuvaju zlato. Naš tim je ostao kratkih rukava u sva prva tri finala posle Drugog svetskog rata. Na Vembliju 1948. savladani smo Švedska sa 3:1, kroz četiri godine u Helsinkiju bolja je bila Mađarska (2:0), a u Melburnu 1956. i Sovjetski Savez – 1:0.
Isplatile se goleade
U proleće 1960. jugoslovenska reprezentacija, koju je predvodila tročlana selektorska komisija: Aleksandar Tirnanić, Ljubomir Lovrić i Dragomir Nikolić, bila je na iskušenjima na dva fronta. Trebalo je uspešno privesti kraju kvalifikacije i za Evropsko prvenstvo koje UEFA pokreće te godine, i za Olimpijske igre u Rimu. Oba puta su presudili ubedljivi trijumfi sa po pet postignutih golova. U poslednjem kolu olimpijskog predtakmičenja Grčka je preslišana na Panatinaikosovom igralištu u Atini sa 5:0, a u revanšu baraža za odlazak u Francusku Portugal je pao na Stadionu JNA sa 5:1 (iz Lisabona doneo mršavih 2:1).
Na završnom turniru četvorice na Prvom evropskom prvenstvu u polufinalu je načinjen podvig protiv domaćina (5:4), čije je vođstvo sa 4:2 okopnilo s tri gola u četiri furiozna minuta (75, 77, 78). Kroz četiri dana, 10. jula, na istom mestu, na pariskom Parku prinčeva, jugoslovenski tim, kao da je uklet, još jednom je bio poraženi finalista. Sovjeti su uzeli krunu pobedonosnim pogotkom Viktora Ponedeljnika u 113. minutu (2:1). Tačno dva meseca kasnije Jugoslavija je ponovo igrala u finalu.
Na Apenine se pošlo s delimično izmenjenim sastavom. Otpali su Dragoslav Šekularac, Dražan Jerković, Jovan Miladinović, Muhamed Mujić i vremešni Branko Zebec i Tomislav Crnković. Između EP i olimpijskog turnira odigrana je prijateljska utakmica na JNA s Tunisom, olimpijskim debitantom, kojem je selektor bio naš Milan Kristić. Sparing-partner iz “bele Afrike” je pregažen sa 7:0.
Jugoslovenski tim je ispraćen s podozrenjem. U prva dva susreta u grupi postigao je očekivane pobede protiv autsajdera. Egipat, koji se tada u savezu sa Sirijom nadmetao pod imenom Ujedinjena Arapska Republika, savladan je u Peskari sa 6:1, a zatim i Turska u Firenci sa 4:0. U poslednjem kolu, u nesposrednom duelu za odlazak u polufinale s prvog mesta, na novom rimskom stadionu Flaminio su se sastala dva bodovno poravnata sastava. Ishod s Bugarima, koje su naši 1959. izbacili u prvom kolu kvalifikacija za EP (2:0 u Beogradu, 1:1 u Sofiji), bio je nerešen (3:3). Vođstvo sa 3:1 golovima Milana Galića, kapitena umesto Bore Kostića na EP, istopljeno je pogotkom u 89. minutu, ali je istočnim komšijama ostalo malo vremena za potpuni preokret. Jugoslaviji su se isplatile goleade iz prva dva kola, jer je dalje otišla na bolju gol-razliku (plus devet u odnosu na plus pet).
Psovka naučena na Paliću
Italijani su gajili velika očekivanja. Bili su poneseni trijumfom koji ih je, takođe u direktnom duelu, uveo u polufinale. Sa 3:1 je savladan Brazil. Njegov mlad i ambiciozan tim na OI je doveo Visente Feola, selektor koji je dve godine ranije u Švedskoj na Peleovim krilima stigao s reprezentacijom do njene prve titule svetskog prvaka.
Jugoslavija i Italija su se za ulazak u finale borili na Napolijevom San Paulu. Golovi, po jedan u obe mreže, pali su tek u drugom produžetku (Galić u 107 – Tumburas u 110). Ko ide dalje odlučeno je žrebom. Sreća se osmehnula našima.
Finale na Flaminiju igrano je 10. septembra protiv Danske. Koraci ka zlatu pušteni su ranim golovima Galića u 2. i Željka Matuša u 13. minutu. U 37. minutu poništen je pogodak Bore Kostića zbog ofsajda, kojeg nije bilo. Odluku italijanskog sudije Končita Lo Bela najteže je primio Galić. Opsovao je, a arbitar je shvatio da je psovka na njegov račun, pa je isključio našeg golgetera. Kako je znao šta Galić izgovara? Tako što je mu je nekoliko meseci ranije na seminaru za fudbalske sudije na Paliću predočeno i o psovanju na srpskom.
Iako prestrogo udaljen, Galić je u poluvremenu hteo da mu se izvini. Italijan, misleći da će Partizanov as s njim fizički da se razračuna, pozvao je upomoć karabinijere. Njih trojica su Galića sprovela na tribinu.
Do kraja utakmice, okružen Italijanima, odrao je grlo od bodrenja. Kostić je povisio na 3:0 u 70. minutu. Danci su utešni pogodak dali u poslednjem. Galić je primio zlatnu medalju stojeći već u trenerci u vrsti sa saigračima. Na najvišem stepeniku podijuma, dok je svirana himna osvajača, umesto njega je bio Bora Kostić.
Sreća iz šešira
Žreb za odlazak u finale je obavljen mimo očiju publike. Posle meča u jednoj prostoriji na stadionu bili su Englez Stenli Raus, koji je nekoliko meseci ranije imenovan za potpredsednika UEFA, a dogodine je postao šesti predsednik FIFA, dva predsednika saveza Umberto Anjeli i Dušan Đurđić i Mihailo Andrejević, naš istaknuti fudbalski pregalac, član FIFA.
Čuveni Andrejka je u svojim memoarima opisao čin izvlačenja jedne cedulje:
– Pošto Raus nije imao nikakav pehar, zamolio je da se pomogne mojim šeširom. Stavio je u njega dve cedulje. Anjeli i Đurđić, odišući ljubaznošću, ubeđivali su jedan drugog ceo minut da zavuku ruku. Kad je Rausu dosadilo, sam je to učinio. Anjeli, iako neraspoložen dostojanstveno je podneo poraz. Tražio je od mene šešir za Muzej Italijanske fudbalske federacije, čak je i dobar novac nudio, ali sam ga učtivo odbio. Ukazao sam mu da taj šešir meni postaje draga uspomena, a on isti takav, poznate marke borsalino, može da kupi u svakoj radnji u Veneciji.
Šoškićeva patnja
U tri utakmice u grupi branio je Milutin Šoškić, Partizanova uzdanica, a u polufinalu i finalu na gol je postavljen Blagoje Vidinić iz beogradskog Radničkog. Šoletu je zamereno što je protiv Bugara triput vadio loptu iz mreže.
– Nikad nisam shvatio zašto sam lišen prava na loš dan. Odluku da budem rezerva primio sam mirno, a samo ja znam kakvu sam pustoš nosio u duši. Tada sam pojmio da je na ovom svetu više patnji, nego radosti i zadovoljstava – iskreno je objasnio Šoškić.
