U drevnoj Grčkoj, postojbini olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se Olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se Igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju Olimpijada samo onda kada je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodobsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul -8. avgust).
Igre XVI olimpijade, u Melburnu 1956, prve su na južnoj polulopti. Za severnu hemisferu su održane u kasnu jesen (od 22. novembra do 8. decembra), a kalendarski najkasnije ikada. Na australijskom kopnu su nesnosne vrućine u susret letu već uzele maha. Broj zemalja koje su poslale takmičare (67) nije se značajno promenio u odnosu na Helsinki četiri godine ranije (69), ali su mnogima te Igre bile “Bogu iza leđa”. I zbog većih troškova za put, ali i iz političkih razloga broj učesnika je opao sa 4.925 na 3.342. Egipat, Irak, Kambodža i Liban, recimo, odustali su zbog Suecke krize. Španija, Švajcarska i Holandija nisu došle iz protesta na upad sovjetskih vojnih trupa u Mađarsku. Kinu je zaboleo Tajvan.
Ni treća sreća
Duh olimpizma je, ipak, u jednom slučaju trijumfovao nad međunarodnim trvenjima. Mnogo pre pada Berlinskog zida dve Nemačke su se ujedinile na sportskom polju. Budući da je istočna Demokratka Republika primljena u olimpijsku porodicu 1954, Nemci su oformili zajednički tim. Tako su se ogledali i u Rimu 1960. i u Tokiju 1964.
Jugoslavija je bila zastupljena sa 41 olimpijcem u osam sportova. Otuda, s kraja sveta, doneli su tri srebra. Fudbalskoj reprezentaciji Melburn nije bio treća sreća. Treći put uzastopce je izgubila u finalu, a njen poraz je videlo 30.000 gledalaca više nego na Vembliju 1948. protiv Švedske (3:1) i na helsinškom Olimpijskom stadionu 1952. protiv Mađarske (2:0). Na Kriket graundu, sagrađenom pre 168 godina, poslednjeg dana OI se sleglo gotovo 90.000 duša (86.716). SSSR sa slavnim Laom Jašinom na golu pobedio je sa 1:0. Petra Radenkovića je u 48. minutu savladao Anatolij Iljin, napadač moskovskog Spartaka.
Vaterpolisti su ponovili domet iz Helsinkija, gde su uzeli prvu medalju. I u Australiji se o raspodeli odličja odlučivalo u finalnoj grupi po jednokružnom bod-sistemu, a o zlatu neposrednim duelom dva vodeća u poslednjem kolu. Mađarska je sačuvala tron, pošto je dobila naše sa 2:1. S još dva boda za pobedu skupila je 10. Jugoslavija je ostala na sedam.
Najupečatljivije je, ipak, odjeknula pojedinačna medalja. Niko joj se nije nadao. Osvojio ju je dugovečni Franjo Mihalić (1920-2015), koji je sebe video oko 15. mesta u maratonu, najzahtevnijoj atletskoj disciplini.
Uz srebro bacača kladiva Ivana Gubijana na Vembliju 1948, na sledeće naše odličje u “kraljici sportova” čekalo se sve do pregnuća Ivane Španović u skoku udalj i njene bronze na prošlim igrama, u Riju 2016, nacionalnim rekordom (7,08 m) u pretposlednjoj, petoj seriji.
Mihaliću Igre u Melburnu nisu bile prve. U Helsinkiju se nadmetao na 10.000. Zauzeo je 15. mesto u trci u kojoj je trijumfovao slavni čehoslovački dugoprugaš Emil Zatopek, osvajač zlata i u maratonu (oba puta olimpijski rekord), a drugi je bio Francuz alžirskog porekla Alen Mimun.
Ode tečnost u propast
Njih dvojica su važila za glavne favorite na 42.195 metara od prva dva kruga na Kriket graundu do cilja na istom mestu. Trčalo se 1. decembra. Početak je bio u 15.15 sati po lokalnom vremenu, što je 7.15 po našem. Znalo se da učinak maratonaca neće biti vrhunski, pošto im vremenske prilike po upekloj zvezdi nisu išle naruku.
– U Australiji kuće i drveće moraju biti na 200 metara od puta. Gro trke smo proveli bez zaklona od jakog sunca. Tada je bilo samo pet okrepnih stanica, a prva na 15. kilometru. Nalazio sam se u vodećoj grupi. Kad smo ugledali okrepnu stanicu, svi smo naglavačke poleteli ka njoj, a ja i bukvalno. Neko me je sapleo od pozadi, pa sam zaplivao ka stolu punom tečnosti. U naletu sam sve porušio. Sve se prolilo i niko nije liznuo ni kap. Dok sam ležao na zemlji, sudije su se hvatale za glavu. Pomislio sam da će me diskvalifikovati, da su za mene Igre gotove. A, onda sam rekao sebi: “Diži se”! Krenuo sam u lov za grupom koja je odmakla oko 200 metara – prisetio se jednom Mihalić pojedinosti iz njegove prve maratonske olimpijske trke.
Vodeće je dostigao na pola. Kako je trka odmicala, broj takmičara na čelu se proređivao. Mihalića nije napuštao njegov karakter. Uporno, snagom volje, bio je prvi iza leđa vodećeg Mimuna, koji je ostvario pobedu s prednošću od 250 metara, što je bilo upola manje od razlike koja ih je delila na pet kilometara pre cilja. Trijumfovao je sa 2:25.00. Mihalićevo vreme je bilo 2:26.32, a trećeplasiranog Finca Veika Karvonena 2:27.47. Zatopek je stigao šesti sa 2:29.34. Koliko je vrućina učinila svoje, govori i to što je naš maratonac u Rimu kroz četiri godine imao 2:21.52, skoro pet minuta bolje vreme nego u Melburnu, a zauzeo je 12. mesto.
– Mimun me je čekao na cilju da mi čestita. Kad je Zatopek stigao, prvo je krenuo ka meni, misleći da sam pobednik. Naši olimpijci koji su došli na stadion hteli su da mi priđu s tribina, ali ih je sprečila dobro organizovana policija. Prvo mi je palo na pamet da bih možda i zlato osvojio da nisam strmoglavo pao – tištilo je Mihalića i mnogo godina kasnije.
Susret posle pola veka
Francuski sportski list “Ekip”, jedan od najuglednijih u Evropi, okupio je osvajače maratonskih medalja u Melburnu pola veka kasnije u Parizu. Tada su se i sreli prvi put posle trke. Želja je bila da se ukaže čast jednom od najboljih francuskih atletičara svih vremena, jedinom njihovom posleratnom zlatnom maratoncu. Mihaliću je 2006. bilo 86 godina, Mimunu 85, a Karvonenu 80. Zatopek je preminuo 2000. u 78.
Jedine Igre na dva kontinenta
Olimpijske igre 1956. nisu održane samo u Melburnu. Stokholm je još sredinom juna bio domaćin konjičkom sportu, koji je već imao dugu olimpijsku tradiciju. Na Olimpijskom stadionu u švedskoj prestonici, glavnom borilištu OI 1912, a i debija Srbije, budući da su na njega kročili i Dušan Milošević (100 m) i Dragutin Tomašević (maraton), održana su takmičenja u dresuri i preponama.
Australija je imala rigorozan zakon o uvozu životinjskog mesa. Olimpijski konji su iz sanitarnih razloga morali da se podvrgnu šestomesečnom karantinu. To je bilo neprihvatljivo nacionalnim olimpijskim komitetima koji su imali džokeje u timovima. Stokholm je bio kompromisno rešenje.
