U drevnoj Grčkoj, postojbini olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju olimpijada samo onda kada je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodobsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul – 8. avgust).
Veslanje ima dugu olimpijsku tradiciju. Da su vremenske prilike dozvolile, trke bi se održale i na prvim igrama modernog doba u Atini 1896. Nadalje, od Pariza 1900, veslači su stalni učesnici. Jugoslavija ih je prvi put povela u Berlinu 1936. Dvojac Ivo Fabris i Elko Mrduljaš sa kormilarom Pavaom Ljubičićem domogao se i finala. Stigli su poslednji, šesti, ali su u ukupnom plasmanu nadmašili šest posada.
Ravnopravna “majstorica”
Na prvim Igrama posle Drugog svetskog rata, u Londonu 1948, veslači, njih 21, bili su najbrojniji u jugoslovenskom timu. Nijedan od pet čamaca se nije domogao trke za medalje. A onda, u Helsinkiju 1952, ne samo da se jedna posada veslala u finalu nego je osvojila i prvo poratno jugoslovensko zlato. Četvercu bez kormilara u sastavu Duje Bonačić, Velimir Valenta, Mate Trojanović i Petar Šegvić pošlo je za rukom ono što je pre njih ostvario samo slavni slovenački gimnastičar Leon Štukelj, koji se s dva zlata okitio u Parizu 1924 (vratilo i višeboj), a jednim u Amsterdamu posle četiri godine (krugovi). Zlatni momci su bili članovi splitskog kluba Gusar. Trenirao ih je Davor Jelaska, Splićanin, učesnik u skifu u Berlinu.
Četverac je prvo morao da se kroz domaće kvalifikacije na Bledskom jezeru izbori za odlazak na regatnu stazu u helsinškom naselju Meilahti, ali i da zadovolji olimpijsku normu 6:43,00 minuta. “Gusarima” je jedini pravi takmac bila zagrebačka Mladost. Trebalo je pobediti u dva obračuna. Kako se nadmetanje odvijalo jednom je svedočio Šegvić, inženjer brodogradnje, Splićanin kao i Bonačić (Valenta rođen u Klisu, a Trojanović u Metkoviću):
– Bili smo uvereni da možemo u Helsinki, iako je Mladost onda dobila jedan od najboljih čamaca u svetu, čuveni “karlezi”, težak samo 62 kg. Bio je kao slamka u odnosu na naš stari i iskrpljeni nemački “pirš” od 81 kg, koji je u ratu oštećen na nekoliko mesta. U prvoj trci na Bledu, najboljoj koju smo ikada veslali, a pre OI smo se na velikoj sceni okušali na dva evropska prvenstva. U Milanu 1950. i francuskom Makonu 1951, pobedili smo za dužinu čamca (12,5 m). Mladost je načinila taktičku grešku, obraćajući pažnju na splitski Mornar, a mnogo manje na nas. Na pola staze, na 1.000 m, osetio sam da mi trne ruka. Stegao sam zube uz vražji napor.
Sutradan, u drugoj trci, Zagrepčani su izvukli pouke. Pobedili su lako, uz bolju taktiku, za pola čamca.
– Sledećeg dana “majstorica” je trebalo da odluči ko ide na Igre. Mi smo uputili protest zbog težeg čamca. Tražili smo da obe ekipe voze u istom lakšem čamcu, na vreme, pa ko bude bolji, svaka mu čast. Došli su štoperi iz Veslačkog saveza Jugoslavije. Sve je bilo regularno. Postigli smo 6:41, a Mladost 6:48 minuta – prepričao je Šegvić.
U to vreme najveća uzdanica jugoslovenskog veslanja bio je osmerac s kormilarom splitskog Mornara. Za tu posadu uopšte nije bilo neizvesnosti oko odlaska u Helsinki, a po nekim realnim prognozama predviđana im je i medalja. Nađen je kompromis da dva člana četverca budu prijavljeni kao rezerve osmercu, a još dvojica kao službena lica. Za trenera Jelasku nije bilo sredstava. Iako su sva četiri njegova pulena bili spremni da se odreknu dnevnica, ostao je u Splitu.
Četiri sirotana
“Gusari” su pobedili u svojoj i kvalifikacionoj (6:34,40) i polufinalnoj trci (7:01,10 minuta). Finale je održano 23. jula. Na startu su se našli i Poljaci, Britanci, Finci i glavni favoriti Francuzi.
– Mislili smo da pored Francuza imamo snage za srebro. Kao četiri sirotana, bez trenera, sa samo nekoliko navijača, ušli smo u čamac čvrsto rešeni da skupo prodamo kožu. Tog dana vreme se pogoršalo. Duvao je jak i neugodan vetar pravo u pramac. Znalo se da vremena neće biti dobra. Dogovorili smo se da svaki od nas prati po jedan protivnički čamac i da ostale izveštava o redosledu. Ja sam kao prvi u čamcu bio zadužen za Francuze – navirala su Šegviću sećanja.
Start je bio ubitačan. Svi su krenuli silovito osim Jugoslovena! Panika, međutim, nije uzburkala naš čamac. Kad se zamaklo u drugu polovinu staze, “gusari” su počeli da veslaju za svog trenera. Kao da ih neko gura ispod vode, sustizali su Francuze.
– Na 200 metara do cilja imali smo malu prednost, a na 100 već i za dve dužine čamca. Trka je bila rešena makar da nam puknu i dva vesla. Prošli smo kroz cilj, ali smo za svaki slučaj odveslali još 30 metara, strahujući da neko nije pomakao granicu – opisivao je Šegvić.
Jugoslavija je ostvarila vreme 7:16, a Francuska 7:18,90 minuta. Prvu veslačku medalju su uzeli i Finci sa 7:23,30. Na cilju su osvajače pozdravili predsednik VSJ Čedo Konstantinović i još nekoliko duša. Doček na splitskoj rivi bio je veličanstven pred 50.000 sugrađana. Dočekao ih je i Jelaska, koji se dan pre finala kladio u zlato.
Osmerac šesti
Osmerac s veslačima splitskog Mornara, našu drugu posadu u Helsinkiju, činili su: Ladislav Maletić, Branko Belačić, Vladimir Horvat, Vojko Šeravić, Karlo Pavlenč, Boris Beljak, Stanko Despot, Drago Husjak i kormilar Zdenko Bego. Pobedili su u svojoj četvrtfinalnoj grupi. Iz polufinalne grupe su kao drugi morali u repesaž, ali se odatle nisu domogli finala s pet posada. Ukupno su po vremenu zauzeli šesto mesto.
Srebrna diplomatija
Vaterpolisti su 1952. uzeli prvu olimpijsku medalju – srebro. Bili su drugi u finalnoj grupi sa četiri tima, bodovno poravnati s Mađarima, kojima je zlato pripalo zbog više postignutih golova (međusobno 2:2).
Umalo da Jugoslavija ispadne u prvom delu. Holandija je pobedila sa 3:2, ali je naše rukovodstvo uložilo protest kod FINA, smatrajući da je belgijski sudija počinio dve materijalne povrede pravila. Iako nevoljno, Holanđani su pristali na novi duel. Naši su pobedili sa 2:1, presudnu za odlazak u drugu rundu sa dve polufinalne grupe.
