U drevnoj Grčkoj, postojbini Olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se Olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se Igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju Olimpijada samo onda kad je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodobsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul – 8. avgust).
Finska kraljica lepote Armi Kusela, kojoj je danas 86 godina, imala je svečanu ulogu posle finalne utakmice na fudbalskom olimpijskom turniru u Helsinkiju, 2. avgusta 1952. Nedugo pre počasti da igračima dve reprezentacije daruje cveće izabrana je za mis sveta.
Jugoslovenski tim je još jednom, kao i četiri godine ranije protiv Šveđana na Vembliju (3:1), izgubio bitku za zlato, a dugo se odupirao mađarskoj lakoj konjici, koja se u finale stuštila s gol-razlikom 18:2. Vladimira Bearu je prvi savladao kapiten protivnika Ferenc Puškaš u 70. minutu, a dva minuta pre kraja meča mrežu je zatresao i Zoltan Cibor – 2:0. Kao što je u Londonu Miroslav Brozović sumorno stajao na podijumu dok je svirana pobednička himna tako se žal za zlatom ocrtavao i na licu Ivice Horvata, predvodnika s trakom oko ruke 1952.
Beara, Stanković, Crnković…
Jugoslavija je u prvom kolu slistila Indiju sa 10:1. Sovjetski Savez, čiji su se sportisti vratili na olimpijske igre, provukao se protiv Bugarske sa 2:1, a sva tri gola su pala u prvom produžetku. Sudbina je htela da se u sledećoj utakmici sretnu zavađene strane.
U svetlu Rezolucije Informbiroa iz 1948, kojom je neposlušna Jugoslavija po diktatu SSSR izopštena iz organizacije komunističkih partija, taj meč je zaista bio više od igre. Na stadionu Ratina u Tampereu srela su se dva suprotstavljena pogleda na poratni svet iz očiju dva beskompromisna lidera. Igrali su među sobom jugoslovenski i sovjetski fudbaleri, a u stvari igrali su jedan protiv drugog Tito i Staljin.
Obe svlačionice je ophrvala nervoza. Teret su na leđa igrača dva tima svalili razni komesari i izaslanici, namećući im presudan političko-ideološki značaj ishoda. Pred sam izlazak na meč našim preplašenim i ubledelim igračima pročitan je Titov telegram.
– Noge su nam se odsekle. Sad ti igraj kad ti piše Tito – prisetio se jednom Beara.
Jedan od najvećih fudbalera svog doba Zlatko Čajkovski se obratio saigračima u stilu vojskovođe koji zna da na bojnom polju sudbina može biti i okrutna.
– Danas za ljude kod kuće postajemo ili junaci ili kukavice!
Sudio je Englez Artur Elis. Na teren su u plavim dresovima izašli: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. Najstariji ljubitelji fudbala i dan-danas, skoro punih sedam decenija kasnije, znaju taj sastav naizust.
U prvom poluvremenu pred 17.000 i nešto gledalaca igrao je samo jedan tim. Golovima Mitića u 29. minutu, Ognjanova u 33. i Zebeca u 44. Jugoslavija je povela sa 3:0. Sovjetima su specijalni izaslanici iz Moskve čitali bukvicu za vreme predaha.
Pucanj iz “mauzera”
Čim se ponovo krenulo s centra, Bobek je povisio na 4:0. Bobrov je smanjio, ali je ubrzo Zebec svojim drugim pogotkom vratio Jugoslovenima četiri gola prednosti. Pri 5:1 Mitić nije iskoristio kolosalnu priliku, jer je neuspešno želeo da se poigra s golmanom oči u oči s njim. Balkanski mentalitet ili ko zna šta li je, odjedanput sigurna pobeda “plavih” nije više bila tako sigurna. Igračima u crvenim majicama krila su raširila dva brza pogotka. U samo 12 minuta, od 77. do 89, postigli su četiri.
Bobrov, jedan među vodećim igračima sveta u to vreme, bio je trostruki strelac. Pet godina ranije u Zagrebu je operisao meniskus kod čuvenog dr Ferdinanda Grospića, koji je te 1947. isti zahvat obavio i na Mitićevom kolenu. Jugoslovenski i sovjetski fudbaleri su imali prijateljski odnos iz ranijih dana, ali su Sovjeti po diktatu partije jednostavno zaćutali u međusobnim sretanjima.
U produžecima je ostalo 5:5. Pretrnulo se kad je lopta pogodila Bearinu stativu. Onda se nisu izvodili penali nego je kroz dva dana, 22. jula, na istom mestu igran novi meč. Tročlanoj selektorskoj komisiji (Milorad Arsenijević, Aleksandar Tirnanić, Leo Lemešić) i treneru Toniju Pogačniku su imali zahtevan zadatak da u 48 časova igračima vrate pribranost.
Pucanj iz pištolja “mauzer” u vili na Brdu kod Kranja, gde je boravio Tito, oglasio je konačnu pobedu Jugoslavije protiv SSSR. Kola jesu nakratko pošla nizbrdo, jer je Bobrov doveo crvene u vođstvo u 6. minutu, ali su preokret načinili Mitić u 19, Bobek iz penala u 29. i Čajkovski u 54 – 3:1.
Pobeda je snažno odjeknula u svetu, a u Sovjetskom Savezu je skoro prećutana.
Jugoslovenski fudbaleri su dobili uraganski podstrek. U četvrtfinalu je savladana Norveška sa 5:3, a u polufinalu je sa 3:1 pala Zapadna Nemačka, koja se, kao i SSSR, 1952. vratila na olimpijsku scenu.
Rasformirani CDSA
Današnji CSKA iz Moskve potiče iz 1911. Kroz istoriju je menjao imena, a 1951. je postao Sportski klub Centralnog doma sovjetske armije, skraćeno CDSA.
Pošto je bio dika SSSR, a dao je najviše reprezentativaca u olimpijski tim 1952, platio je danak. Rasformiran je 18. avgusta, nedugo posle debakla Sovjeta u Tampereu. Pod istim imenom je obnovljen u jesen 1953. ukazom ministra odbrane. CSKA se zove od 1960.
Raćin šok
Jugoslavija se u vreme utakmice slegla uz prenos dve legende radijskog novinarstva Radivoja – Raće Markovića iz Beograda i Hrvoja Macanovića iz Zagreba.
– Kad sam video tu loptu kako ide prema golu, pomislio sam: zar je moguće da posle 5:1 bude 5:6. I samo me nešto preseče u grlu. Shvatio sam da više ne mogu reč da izustim. Izgubio sam dar govora. Takav je to šok bio. I strah, naravno. Prenos je morao da nastavi Hrvoje – opisao je Marković u svojoj knjizi “Gol, gol, gol” trenutak kad su Sovjeti u produžecima pogodili stativu.
