U drevnoj Grčkoj, postojbini olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju olimpijada samo onda kada je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodobsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul – 8. avgust).
Mesec posle Rezolucije Informacionog biroa komunističkih partija na zasedanju u Bukureštu, kojom je 28. juna 1948, na liniji raskola Staljin-Tito, Jugoslavija izopštena iz te organizacije, u Londonu su počele prve posleratne olimpijske igre (29. jul – 14. avgust). Poverene su prestonici Ujedinjenog Kraljevstva bespogovorno, kao čin vraćanja duga. Još 1939. je odlučeno da u Londonu budu igre 1944, ali je i olimpizam postradao u vihoru Drugog svetskog rata.
Smotra 1948. je upamćena kao “igre štednje”. Ekonomska racionalizacija troškova bila je neminovna jer se i stanovništvo patilo u poratnoj nemaštini. U bombama razrušenom gradu nije bilo para da niknu nova borilišta. Takmičenja su se uglavnom odvijala na čuvenom stadionu Vembli i u dvorani iz 1934, a u tom delu grada su se sportisti i smestili. Klasično olimpijsko selo nije pravljeno već se boravilo u vojnim barakama i drugim prikladnim objektima na goloj ledini.
U svetski vrh iz inata
Jugoslavija je poslala 90 takmičara (78 muških i 12 ženskih) koji su se ogledali u sedam sportova (dva ekipna i pet pojedinačnih). Odluka da se putuje doneta je 48 časova uoči odlaska. Samo retki rukovodioci su znali da je učestvovanje pod znakom pitanja, a da se ide presekao je Tito. Razlozi za kolebanje su nađeni u spoljnopolitičkom položaju Jugoslavije posle Rezulucije IB-a. Odbacili su je dojučerašnji kamaradi, a u Londonu je bilo sedište izgnanog kralja Petra II, vlade u izbeglištvu i emigracije naklonjene reakciji.
Sve je proteklo u najboljem redu. Nikom od jugoslovenskih sportista nije palo na pamet da igre iskoristi za prebeg na Zapad. Svi su se vratili kući.
Junaci su bili atletičar Ivan Gubijan i fudbaleri. Osvojili su srebrne medalje i to na čuvenom Vembliju.
Gubijan, bacač kladiva, među 13 finalista je ušao osmim rezultatom u kvalifikacijama (50,44), ostvarenim u prvoj seriji, a potonje dve je propustio. Norma za finale je bila 49 metara. Borbe za raspodelu medalja vođene su popodne istog dana.
Od prve od šest serija vođstvo je preuzeo Mađar Imre Nemet, koji je nedugo pre olimpijade na takmičenju u svojoj zemlji oborio svetski rekord sa 59,02. Gubijan je prva dva puta prestupio, a iz trećeg je sa 54,27 izbio na drugo mesto. Do kraja nije bilo promena u redosledu, osim što je Nemet u poslednjoj seriji bacio najdužih 56,07, ipak nedovoljno da ugrozi olimpijski rekord Nemca Karla Hajna iz Berlina 1936 (56,49). Treći je bio Amerikanac Robert Benet sa 53,37 iz četvrtog pokušaja.
Predvorje podviga
Gubijanovo prvo veliko takmičenje bilo je Evropsko prvenstvo u Oslu 1946. Nemet je tada zauzeo četvrto mesto u finalu, a on, 23-godišnjak, poslednje među 11 učesnika u kvalifikacijama sa samo 45,11. Šveđanin Bo Erikson uzeo je zlatnu medalju sa 56,44. Zbog tih više od deset metara razlike u odnosu na njega Gubijana je pojeo stid. Sramota ga je bilo da se vrati u zemlju, ali je to i predvorje njegovog olimpijskog podviga. Zarekao se da će da trenira dan i noć samo da bi dosegao u svetski vrh.
Da je bacio 56,24, kao na susretu atletičara Praga i Beograda pre olimpijade, na grudima bi mu sijalo zlato. Koliko je njegov domet bio iznenađenje svedoči i to što za dodelu medalja nije spremljena jugoslovenska zastava. Jarbol za srebrnog, istina, nije ostao go. Trobojka je skinuta s mesta gde su se vijorile zastave svih učesnika, a dok se čekalo, Nemet i Benet su iz poštovanja prema Gubijanovom rezultatu iskazali puno strpljenje.
I još jedna pojedinost u vezi s finalom našeg junaka. U knjizi “Šezdeset olimpijskih godina” zabeležio ju je proslavljeni sportski radnik Artur Takač, koji je 1948. bio vođa atletskog tima Jugoslavije.
“U finalnom takmičenju svaki bacač ima pravo na po tri hica, a najuspešnijih šest na još po tri. Posle prvog dela bili smo uvereni da je Gubijan među vodećima. Međutim, sudija koji je sklanjao oznake otpalih takmičara dohvatio se i za Gubijanovu. Shvatio sam da intervencija mora biti hitna, inače je sve izgubljeno. Iz šesnaestog reda tribina sam prosto preskakao sedišta probijajući se preko razljućenih gledalaca. Preskočivši i zaštitnu ogradu, sjurio sam se ka sudiji. Tih dana me niko nije znao pa i nisam mogao da utičem na ime, ali je sudija mirno saslušao moj uzbuđeni protest. Pri ponovnoj proveri daljina prihvatio je da je pogrešio”, pisao je Takač, potonji dugogodišnji član MOK-a.
Bezbi bez finala
Srebro su uzeli i jugoslovenski fudbaleri. To su Ljubomir Lovrić, Miroslav Brozović, Branko Stanković, Zlatko i Željko Čajkovski, Miodrag Jovanović, Aleksandar Atanacković, Zvonko Cimermančić, Rajko Mitić, Stjepan Bobek, Bernard Vukas, Franjo Šoštarić, Prvoslav Mihailović, Franjo Velfi i Kosta Tomašević. Selektor je bio Milorad Arsenijević.
U prvom kolu, na stadionu na kojem Fulam igra i danas, protivnik je bio Luksemburg. Vodio je posle prvih 45 minuta sa 1:0. Na kraju – 6:1 za nas.
U četvrtfinalu, u sledećem susretu, Turska je u londonskom predgrađu Ilford savladana sa 3:1. Poslednja dva meča su bili na čuvenom Vembliju.
U polufinalu su sa 3:1 razvejane nade domaćina, olimpijskog tima Velike Britanije, trostrukog osvajača pre rata, sastavljenog od igrača iz sve četiri zemlje Kraljevstva. S klupe ih je predvodio slavni škotski trener Mat Bezbi, potonja legenda Mančester Junajteda.
Dva dana kasnije, 13. avgusta, Švedska je bila uspešnija od naših sa 3:1. U njenom timu su bila tri brata Nordal. Gunar je dao druga dva gola, a njegov imenjak Gren prvi. Igrao je i Nils Lidholm. Njih trojica su posle činili čuveni Milanov trio “Gre-No-Li”. Strelac za naše bio je Bobek za 1:1 u 40. minutu.
Krila dala psovka kapitena
Ovakva su bila sećanja Aleksandra Atanackovića o prvoj utakmici:
“U svlačionici nas je u poluvremenu uhvatila panika. Neko je dotrčao i povikao: Ej, momci, Ivo Gubijan osvojio medalju! Svi smo bili presrećni zbog njega, ali ogorčeni na sebe. Bek Miroslav – Meho Brozović, Sarajlija, kapiten, onakav kakvog ga je Bog dao, poče da psuje: Sunce li vam je…, Ivo uzima medalju, a mi gubimo od nekakvog Lusemburga, ne izgovarajući ‘k’ u nazivu protivničke reprezentacije. U drugom poluvremenu smo se dozvali pameti i slistili ih”.
U kupeu sa Marijom
Marija Radosavljević, bacačica kugle, jedna od tri naše atletičarke 1948, zauzela je sedmo mesto u finalu. Gubijan je putovao do Londona u istoj kabini s njom.
“Svi su išli spavaćim kolima, što je u ono vreme bio luksuz, a Marija i ja, u nas niko nije verovao, stavljeni smo zajedno u istu kabinu. Osećao sam se glupo. Jednom je Marija podviknula: Ivo, u hodnik, moram da se skinem! I ja, šta ću, u hodnik.”
