U drevnoj Grčkoj, postojbini olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju olimpijada samo onda kada je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodobsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul – 8. avgust).
Na zasedanju MOK u vreme Igara u Berlinu 1936. (od 1. do 16. avgusta) sledeće su, za 1940, dodeljene Tokiju. Kada je 7. jula 1937. izbio Drugi kinesko-japanski rat, a iduće godine zbog toga otkazane i Igre Dalekog istoka, koje su se od pokretanja 1913. održale deset puta, bilo je jasno da od OI u Zemlji izlazećeg sunca nema ništa. Japanci su se upinjali da uvere MOK da je sve pod kontrolom, ali su se iz Nacionalnog dijeta sve glasnije čuli poslanici zagovornici otkazivanja. Vojska je nerazumno zahtevala od organizatora da se borilišta prave od drveta da bi se metal štedeo za front.
Zanesenost generala Đukića
Igre su neminovno preseljene u Helsinki, koji je u Berlinu bio protivkandidat Tokiju. Početak Drugog svetskog rata 1. septembra 1939. poremetio je sve planove pa i odluku od nekoliko meseci ranije da se svetkovina 1944. održi u Londonu, koji je u izbornom procesu sa 20 glasova bio upečatljiviji od Rima (11), Detroita (2), Lozane (1), Atine, Budimpešte, Helsinkija i Montreala (bez glasova).
Pred kraj zasedanja u Berlinu 1936. general Svetomir Đukić, potpredsednik Jugoslovenskog olimpijskog odbora i član MOK, gotovo je na svoju ruku predočio da će se Beograd kandidovati za domaćina Igara XIV olimpijade 1948. U zemlji je nastala opšta pometnja. Smatralo se da jugoslovenska prestonica nema snagu, ni organizacionu ni novčanu, da to sprovede u delo na najpoželjniji način, a pogotovo ne kolosalno kao što je bilo u Berlinu. Zanesenost i ponesenost Hitlerovim Olimpijskim igrama nije popuštala kod glavnih ljudi jugoslovenskog olimpizma, a i jugoslovenska spoljna politika je pod vladama Milana Stojadinovića činila usmeravanje prema Nemačkoj. U potonje vreme počeli su da se kuju opsežni planovi.
U Beogradu je godinu i po povremeno živeo i radio nemački urbanista Verner Marh (1894-1976) iz čuvene porodice arhitekata. Njegov otac Oto je za potrebe nesuđenih Igara u Berlinu 1916, koje nisu održane zbog Prvog svetskog rata, sagradio Nemački stadion za 64.000 gledalaca. Objekat je isprva trebalo da bude obnovljen za smotru dve decenije kasnije, ali je Hitlerova megalomanija presudila da se napravi novi i grandiozniji Olimpijski stadion. Posao je poveren Verneru.
“Čuveni profesor i arhitekta g. Marh došao je u Beograd da prouči pitanje podizanja olimpijskog stadiona i izabere mesto na kome bi se taj stadion mogao podići u vezi s predviđenom Olimpijadom 1948 g. u Beogradu. G. Marh, koji je danas nesumnjivo najkompetentnija ličnost za ove poslove u celom svetu, izrazio se vrlo pohvalno o okolini grada i mogućnostima koje ona pruža za podizanje jednog idealnog stadiona i ostalih sportskih građevina i uopšte za pravilan razvoj sportskog života naše omladine. G. Marh će ostati još koji dan zbog detaljnijeg razgledanja i da bi nadležnima mogao da podnese izvesna konkretna rešenja”, donosila je beogradska štampa izveštaj o boravku čuvenog graditelja u predratnoj prestonici Kraljevine Jugoslavije.
Propali olimpijski vožd
Za pomoćnika je dobio jednog od naših najčuvenijih arhitekata Dragišu Brašovana, autora hotela Metropol, zgrade BIGZ-a, Komande ratnog vazduhoplovstva… Središte olimpijskog projekta bio je Kalemegdan. Zamišljeno je da postane kompleks reprezentativnih građevina u Gornjem gradu i borilišta u Donjem gradu. Da olimpijski stadion treba sagraditi u blizini Kule Nebojše, dodatno je podsticano time da su se na tom mestu već odigravale fudbalske utakmice, a fudbal je tridesetih stekao veliku popularnost i u Beogradu.
Projekat je ugledao svetlo dana 1940. Iako prihvaćen u Ministarstvu građevina, koje je vodio Slovenac Miha Krek, osvedočeni pristalica Kraljevine Jugoslavije, a ogorčeni protivnik titoizma posle rata, Marhove zamisli su pale pod žustru kritiku. Mada bi Kalemegdan drastično izmenio lice, oštrina zamerki se odnosila na to što je eksperiment poveren strancu i to Nemcu. Prestonica, i ne sluteći šta će joj se dogoditi 6. aprila 1941, ni tada nije zacelila rane Velikog rata sa Švabom.
Za mesto olimpijskog sela razmatran je Košutnjak. U Gornjem gradu Kalemegdana predviđena je srpska verzija atinskog Akropolja, a najzad i ponovno podizanje spomenika Karađorđu. Po završetku Drugog balkanskog rata, u leto 1913, vođa Prvog srpskog ustanka i rodonačelnik dinastije Karađorđević dobio je spomenik na reprezentativnom mestu. Kad ga je kralj Petar I, njegov unuk, otkrio, okupljena masa se razočarala skulpturom splitskog umetnika Paskoja Vučetića. Štampa ju je videla kao bronzanu nakazu. Najveće primedbe išle su na račun neautentičnog voždovog lika. Spomenik su uklonili Austrougari u okupiranom Beogradu 1916.
Niti je Karađorđeva skulptura na Kalemegdanu zaživela ponovo, niti je sagrađen olimpijski stadion, niti je ikada podneta zvanična olimpijska kandidatura Beograda. Posle kratkotrajnog Aprilskog rata 1941. nemačke trupe su okupirale i glavni grad Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata Londonu je dodeljena organizacija za 1948. po automatizmu, jer 1944. nije mogao da priredi dodeljene mu Igre.
Marh i na Topčideru
Razgledajući lokacije za olimpijski stadion, arhitekta Marh je posetio i dva objekta na Topčiderskom brdu, koje su koristili večiti protivnici prestoničkog fudbala pre rata. Jedno je bilo igralište Jugoslavije, na kojem je danas Zvezdin stadion “Rajko Mitić”, a drugo teren Beogradskog sport kluba (BSK), gde je Partizanova kuća.
