U drevnoj Grčkoj, postojbini olimpijskih igara, razdoblje između dve smotre najspremnijih atleta zvalo se Olimpijada. Trajalo je četiri godine. Kada su se igre održavale, prekidani su ratovi. Vladao je mir. Moderne igre su obnovljene u Atini 1896. Nisu bile na kraju Olimpijade samo onda kada je u savremenoj civilizaciji prekidan mir.
Olimpizam je ispaštao zbog Prvog i Drugog svetskog rata. Danas, u mirnodobsko vreme, danak je uzelo vojevanje čovečanstva s virusom korona.
Prvi put u istoriji takmičari se neće ogledati u prestupnoj godini već u tzv. prostoj. Tokio je trebalo da bude domaćin Igara XXXII olimpijade 2020, ali je nužda odložila svetkovinu zdravog tela i zdravog duha za ovo leto (23. jul – 8. avgust).
Olimpijska vatra nad glavama na centralnom olimpijskom borilištu gori od Amsterdama 1928. Olimpijska baklja se nosi od Berlina 1936. Gebelsova propagandna mašinerija za račun Hitlerove vlasti vodila je računa o svakom detalju Igara. Da bi u smislu istorijske predodređenosti uspostavila vezu između antičkog duha i izuzetnosti Trećeg Rajha, smislila je da iz Grčke, postojbine igara, krene svojevrsna štafeta s buktinjom i da se i na taj način izvrši nacistički uticaj na države jugoistočne i srednje Evrope. Nacionalni olimpijski komiteti zemalja na ruti (Bugarska, Jugoslavija, Mađarska, Austrija, Čehoslovačka) složili su se da je podrže.
Pehovi u Pomoravlju
Baklju je dizajnirao nemački skulptor Valter Lemcke. Imala je 27 cm. Bila je od drveta i metala i sa dva osigurača pomoću kojih je mogla da se nosi u različitim vremenskim prilikama i da gori oko 10 minuta. Nemački proizvođač Krup je napravio 3.840 primeraka, 500 više nego što je i bilo potrebno.
Tradicija koja najavljuje skori početak Olimpijskih igara zaživela je 20. jula 1936. u drevnoj Olimpiji na Peloponezu. Sledećeg dana baklja je preko Korintskog zaliva pošla ka Atini. Grčku je napustila 25. jula. Ušla je u Bugarsku i išla u susret Jugoslaviji. U ponoć po našem vremenu, u noći između subote i nedelje, 25. na 26. jul, buktinja je prešla granicu više Caribroda, današnjeg Dimitrovgrada. Mnogo pre svečanog čina predaje s jedne i s druge strane državne međe okupili su se predstavnici olimpijskih odbora, mnogi gosti, a i znatiželjan svet. Ivan Trnov, poručnik bugarske pogranične čete, pružio je baklju dr Alfredu Pihleru, načelniku Saveza sokola Kraljevine Jugoslavije.
Njihovu međusobnu srdačanost pratila je komična scena. Fotoreporterima, koji su, tiskajući se u metežu, pošto-poto hteli da zabeleže svaku pojedinost, to nije polazilo za rukom. Aparati za veštačko osvetljenje pri noćnom snimanju otkazivali su poslušnost. Zato su molili dva uvažena zvaničnika da se ne puštaju iz zagrljaja. Trenutak ljubljenja produžio se čitavih pet minuta.
Štafetne lučonoše su preuzele odgovornost. Baklja je preko Pirota do Niša, na deonici od 92 km, stigla za oko sedam sati. Najdalje, blizu Ražnja, preuzela ju je sokolska grupa Kragujevac i ponela ka Paraćinu i Ćupriji. Na tom delu rute zamalo se buktinja nije ugasila. Jedna nepažnja nemačke fabrike koja je pravila baklje lako je mogla da kompromituje celu štafetu kroz Srbiju. Crveno obojene palice, razdate u broju od 25 komada, gorele su veoma brzo, ne 10 minuta nego samo tri. Za to vreme trkač nije mogao da stigne, pa je pretila opasnost da se lanac prekine. Načelnik kragujevačke župe primio je hitno naređenje da nošenje preuzmu biciklisti.
U Jagodinu se stupilo u 18.04 sati. Na ulazu u grad iz pravca Ćuprije, gde je i danas fabrika piva, koja je u to vreme nosila ime po porodici Kosovljanin, prethodnim vlasnicima i njenim utemeljivačima na modernim osnovama u drugoj polovini XIX veka, ponovo se baklja nesolidne izrade utulila. Brzo je od sanduka i drugog lako zapaljivog materijala napravljena lomača da bi se vatra održala dok nisu pristigle nove zalihe. I kroz sve jagodinske ulice kroz koje je najveća sportska štafeta poput putašestvija Jovanče Micića prolazila slegla se radoznala masa naroda u prazničnim odelima.
Žrtvenik na Terazijama
Od Jagodine put je bio načičkan seljacima iz mnogih usputnih sela. U Sabanti, blizu Kragujevca, već su i mnogi Kragujevčani pristigli ne mogavši da dočekaju ulazak baklje u varoš, a u njoj se pred zgradom opštine skupilo 10.000 Šumadinaca. Buktinja je primljena u 21.25.
Zatim je nastavila ka Topoli. Na Oplencu je bila 10 minuta pre puna dva časa iza ponoći. Svečanost je održana bez ikakvih govora, a služen je pomen kralju Aleksandru I
Karađorđeviću, koji je ubijen zločinačkom rukom atentatora u Marselju 9. oktobra 1934.
U Beogradu se danima spremao svečani doček. Na Terazijama je odjekivalo od udaranja čekićima o drvene daske. Pravio se olimpijski žrtvenik. U dvorištu hemijske laboratorije gradskog poglavarstva izvršena je generalna proba smese na bazi katrana i drugih primesa za gorenje baklje najmanje sat i po. U gluvo doba noći trčala je štafeta kroz šumadijska sela i zaseoke u susret beogradskom praskozorju. Na Avalskom drumu, oko pola osam, 27. jula, ukazao se prvi lučonoša, sav prašnjav i oznojen do gole kože. Kuće su na bakljinom putu sve češće. To se ulazilo u predgrađe. Narod je ostavljao poslove i tiskao se uz plotove da pozdravi nosioce koji su napredovali prema Slaviji.
Glavna svečanost je održana na Terazijama. Među zvanicama mesta su zauzeli i Viktor fon Heren, nemački poslanik u Beogradu (1933-1941), i Anton Kokalj, Slovenac, pukovnik jugoslovenske vojske, lični izaslanik maloletnog kralja Petra II. Tačno u 9.07 trkač Čolović, načelnik sokolske župe Beograd, predao je baklju predsedniku Beogradske opštine Vladi Iliću.
Posle kitnjastih obraćanja zapaljena je nova baklja. Predata je maratoncu Dimitriju Stefanoviću, učesniku Igara 1928, koji je zamakao ka zemunskom mostu. Buktinja je preko Novog Sada i vojvođanske ravnice stigla do Subotice i na Palić. Mađarima je uručena u Horgošu oko 5.00 ujutro, 28. jula, četiri dana pre svečanog otvaranja Igara Hitlerovim govorom.
“Olimpija” i na našoj zemlji
Zabeleženo je da su baklju kroz našu teritoriju sve vreme pratili nemački novinari, ali i članovi jedne filmske kompanije. Bilo je to za potrebe dokumentarnog ostvarenja o berlinskim igrama “Olimpija”, koje je osmislila Leni Rifenštal, nemačka režiserka, jedna od najčuvenijih, ali i jedna od najkontroverznijih ličnosti u kinematografiji XX veka, arhitekta Hitlerove propagande na filmskoj traci.
Nosioci samo muški
Baklja je od Grčke do Berlina prešla put od 3.187 km. Nosio je 3.331 trkač 12 dana i 11 noći. Ruta je bila podeljena na kilometarske deonice, a predviđeno je da je svako nosi po pet minuta. U Srbiji su lučonoše neretko išle brže, pa ih je pratnja zauzdavala da bi se ispoštovali vremenski okviri.
