Oleg Muzika (52), politički disident iz Ukrajine koji je zbog pretnji morao da emigrira u Nemačku gde i danas živi, poznat je po svojim jasnim, antiglobalističkim stavovima. Na nedavno završenom Frankfurtskom sajmu knjiga predstavljena je njegova knjiga “2. maj – Odesa”, u kojoj se bavi jednim od najstravičnijih događaja u Ukrajini 2014. godine kad je u sukobu proruskih i proukrajinskih demonstranata stradalo vidš od 50 ljudi, od čega je najmanje 42 živo spaljeno u zgradi Doma sindikata.
On je na promociji svoje knjige događaje u Ukrajini uporedio sa onima u Jugoslaviji devedesetih godina. U razgovoru za “Vesti” Oleg Muzika precizira na šta je tačno mislio, ali i kakvu cenu je Srbija platila braneći svoju nezavisnost.
Zbog čega smatrate da je u Ukrajini primenjen jugoslovenski scenario?
– Više je tih sličnosti. Ideja državnog udara u Ukrajini u režiji EU i SAD predviđala je da cela država bude “odskočna daska” za dalje širenje NATO na istok. Ali, to se nije dogodilo zato što su stanovnici Krima shvatili opasnost koja preti i održali referendum u kome su izglasali ponovno ujedinjenje s Rusijom. Međutim, ostatak Ukrajine koji je pod vođstvom nacionalista od početka je pokušao da tu odluku uguši u krvi. Najpre u Odesi, kad je došlo do masakra, a zatim i u velikoj vojnoj operaciji na Donbas. Na sličan način SAD i NATO su uspele da razbiju Jugoslaviju. Ali, s Ukrajinom imaju drugačije planove. To su zločinci koji će pod izgovorom očuvanja integriteta države po svaku cenu, a u ime svojih agresivnih ciljeva, uništiti živote miliona građana Ukrajine.
I SFRJ je razbijena u građanskom ratu.
– Zato što je taj model upravljanja svetom za zapadne i američke političare faktički isti: podeli narode i zavladaj. Što je slabija država, to im je lakše da je obore na kolena. Važno je reći da je Jugoslavija razbijena zato što Zapad i SAD nisu želele da vide moćnog i stabilnog partnera Rusije u centru Evrope. Zbog toga su američke tajne službe razvile tajnu operaciju uništavanja mirnog suživota naroda Jugoslavije, rasplamsavši etničke sukobe. A onda su države NATO, pravdajući se željom da okončaju sukobe na Balkanu, bombardovale Srbiju.
Da li je toj državi uopšte bilo spasa?
– Hrabri srpski narod nije imao šanse da spase Jugoslaviju jer je njeno razaranje bio deo i nastavak agresivne politike Zapada i SAD. Tadašnja Rusija, nastala iz uništenog Sovjetskog Saveza sa Borisom Jeljcinom na čelu, bila je u tom trenutku previše fascinirana Amerikom i Evropskom unijom zbog čega nije bila u stanju da pomogne. Zbog toga je Jugoslavija bila suočena sa klasičnom agresijom.
Srbija je 1999. platila ogromnu cenu suprotstavljajući se NATO?
– Gledali smo zastrašujuće snimke na televiziji kako su NATO avioni bombardovali mirne gradove Srbije, varvarski razarali bolnice, škole, državne institucije, ubijali civile… Posetio sam Beograd juna 2014. i video zgrade koje su tada bile uništene. To su bile rane po telu Srbije.
Srbi veruju da će im Rusija pomoći u očuvanju Kosova. Koliko je to realno očekivanje?
– Problem Kosova je postao geopolitički problem u koji su uključene vodeće države sveta. Verujem da će proći još desetine godina dok se to pitanje ne reši.
Vratimo se na Vašu knjigu “2. maj – Odesa”. To je priča o strašnoj tragediji u kojoj su 42 osobe žive spaljene?
– Učesnik sam i svedok tih strašnih događaja. Ostao sam sa braniocima zgrade Doma sindikata sve dok me nisu zatvorili službenici Ministarstva unutrašnjih poslova i Službe bezbednosti Ukrajine. Samo u toku jedne noći sam morao da identifikujem desetine mojih drugova koji su tada ubijeni. Vlasti su izašle sa podatkom da je tada stradalo 42 osobe, ali na osnovu istrage koju sam sproveo, sada slobodno mogu da kažem da su vlasti Ukrajine prikrile pravu brojku ubijenih i da je ona mnogo veća.
Zbog istrage koju ste vodili doživeli ste čitav niz ozbiljnih pretnji nakon čega ste dobili politički azil u Nemačkoj?
– Ukrajinu sam napustio već 22. maja 2014. Tu odluku sam doneo zajedno sa svojim drugovima jer je bilo potrebno predočiti javnosti Evropske unije šta se tačno dogodilo i o kakvoj tragediji je reč. Kad je reč o pretnjama, one su bile raznovrsne: od toga da ću biti optužen i osuđen za separatizam što je najmanje 15 godina robije, do fizičkih napada kako bi me tako sprečili da se bavim političkim aktivizmom.
Da li se osećate bezbedno od kada ste u Nemačkoj?
– Nažalost, te pretnje nisu prestale ni pošto sam se preselio u Nemačku. I dalje mi poručuju da je i mene trebalo spaliti u zgradi Doma sindikata. Te pretnje su veoma ozbiljne, ali me nisu uplašile da prekinem svoju borbu. Napred me tera odgovornost prema drugovima koji su tada stradali i njihovim porodicama. Nemam prava da se predam. Naravno, sada sam mnogo oprezniji, ali i dalje sam Odisej.
Nacističke metode
Tragediji u Odesi prethodile su ulične bitke između pristalica proruskih i ukrajinskih snaga, usled kojih je šest ljudi ubijeno iz vatrenog oružja?
– Te demonstracije nisu organizovali prorusi, već narod koji je podržavao jedinstvenu Ukrajinu, ali shvativši šta će ideološke konfrontacije zapadnog i jugoistočnog dela zemlje dovesti, predložili smo održavanje referenduma o federalnoj strukturi države. Zato je najtačnije reći da smo mi bili proukrajinski aktivisti.
Ipak, ne libite se da protivnike nazivate nacistima?
– Glavnu pokretačku snagu događaja na Kijevskom Majdanu u tim prvim danima činili su aktivisti socijalističko-nacionalističke partije Sloboda. Oni su zatim organizovali jurišne jedinice Pravog sektora. Kako drugačije nazvati te pristalice kada oni nose simbole SS divizije Galicija, podržavaju nekadašnje nacističke lidere… Uostalom, njihove akcije paljenja ljudi 2. maja u Odesi, izazivanje terora, nasilja i ubistva novinara su metode koje su korićene u nacističkoj Nemačkoj.
Zločin bez kazne
Odgovorni za taj masakr zapravo nikada nisu kažnjeni. Do kog zaključka je došla Vaša istraga?
– Nakon događaja 2. maja 2014. u zatvoru su završile samo pristalice federalizacije. Ipak, mi smo sproveli istragu i sada imamo spisak počinioca tog zločina. Ta saznanja smo predali ukrajinskim vlastima, ali niti vlada pod Porošenkom, niti sada pod Zelenskim ne preduzima apsolutno ništa kako bi istražila te zločine. To ne treba da vas čudi, zato što je to bio zločin u organizaciji države.
