Prošlo je skoro 29 godina (16. april 1992) od “istanbulske večeri” u kojoj su košarkaši Partizana do sada postali prvi i jedini put šampioni Evrope. Jedan od aktera legendarnog finala protiv Huventuda, koji je svojom igrom doprineo tituli i sa nekoliko metara gledao kako lopta Aleksandra – Saleta Đorđevića prolazi kroz mrežicu, bio je i Vladimir Dragutinović.
Nekadašnji prvotimac šampionske generacije trenutno je direktor mlađih kategorija crno-belih. Vladin zadatak, koji uspešno obavlja, jeste da talentima odškrine vrata prvog tima i da utiče na njihovo košarkaško obrazovanje.
– Put od talenta i želje do uspeha, popločan je radom, voljom i upornošću kako mladih košarkaša, tako i trenera koji rade sa njima – počinje priču Dragutinović i za “Vesti” objašnjava trenutno stanje sekcija koje predvodi. Otkriva kako je raditi u uslovima moderne košarke u kojima stranci često menjaju sliku “jugoslovenske škole” i mladih generacija koje su harale Evropom i svetom.
– Došao sam u momentu kada je predsednik Ostoja Mijailović preuzeo klub i uradio dosta toga kako bi ga stabilizovao. Uspeo je da nam obezbedi adekvatne uslove za rad. To se odnosi na mesto gde treniramo, da imamo gde da smestimo pojedine dečake, da im obezbedimo hranu i školovanje. Posle smo mi to malo nadogradili. Došao je Žarko Vučurović sa još nekoliko trenera mlađih kategorija. Relativno sam zadovoljan time što smo uspeli da uradimo za nešto više od dve godine, a prvi rezultati se vide.
I zaista, klub trenutno ima četiri škole košarke, ukupno osam selekcija i na stotine mališana koji sanjaju svoje snove. Takođe, prema rečima Dragutinovića, proširena je baza i ostvarena saradnja sa brojnim timovima iz Srbije i regiona. Bez obzira na tvrdnje mnogih da je talenata sve manje, nekadašnji plej crno-belih misli drugačije:
– Na ovom području je bilo i biće uvek mnogo talentovane dece. Košarka se menja, promenio se i sistem igre. Ne gleda se sve kroz seniorske timove. Teško je sada dati dečaku od 15, 16 godina šansu u prvom timu, kao što je to bio slučaj ranije. Fizička komponentna ima sve dominantniju ulogu, a deca da bi dostigla taj nivo trebalo bi da imaju 19, 20 godina. Taj period između 17. i 18. i 21. je period gde dosta talenata nestane. Trudimo se da u tom periodu sačuvamo decu kako bi imala i gde da igraju i gde da se razvijaju. Ispostavilo se da je taj američki sistem sa koledž košarkom dobra stvar. Kod nas je to drugačije i Evropa malo “kašlje”, ali mislim da ćemo i to uspeti da organizujemo.
– Sve se menja, pa i klubovi i igrači i treneri, svi moraju da se adaptiraju. Deci je sve dostupno i teško ih je naterati da treniraju samo košarku. Mnogo je lepše igrati igrice nego biti napolju po kiši i snegu i bacati loptu na koš, šutirati fudbalsku loptu…
Otvoreni za sve
Partizan je kao klub otvoren za svu decu koja vole košarku. To potvrđuje i činjenica da su mlađe selekcije uvek dostupne za dečake i devojčice bez obzira na zemlju iz koje dolaze. Ima mnogo situacija u kojima naša deca koja žive u inostranstvu, Nemačkoj, Italiji, Španiji, Austriji, dobijaju priliku da treniraju sa vršnjacima iz Srbije i učestvuju na kampu. Ovakav odnos sa roditeljima i decom je značajan, tvrdi Dragutinović jer je to dobro za košarku, ali i decu, roditelje i klub.
– Partizan nije samo klub. Partizan i Beograd su nešto naše i mnogo šire, nešto što povezuje naše ljude svuda na planeti. Trudimo se da okupimo što više ljudi, sarađujemo, odlazimo na prijateljske utakmice, ko god nas pozove, govorim za mlađe kategorije. Deca se druže, razmenjuju iskustva, treneri takođe. I mi kao klub, i deca na taj način imaju uvid u dešavanja ovde i svuda u svetu. Takođe, nikada se ne zna da li tu postoji još neki talenat. Uslovi, u smislu, uslova života, u Španiji recimo, i drugim zemljama su dobri. I mi se popravljamo – pojašnjava direktor mlađih selekcija uz konstataciju da se na ovaj način i utiče na to da talentovana deca srpskog porekla kasnije odluče da se pojave u dresu Srbije, a ne drugih reprezentacija što je ranije bio slučaj.
Stižu mladi
Predsednik Partizana Ostoja Mijailović nedavno je najavio da će klub promeniti filozofiju, vratiti se “starim vrednostima”, mladim, domaćim igračima. Posebno je istakao Tarlaća, Radovanovića i Jovanovića kao one na koje klub računa. Dragutinović objašnjava da je upravo to pravi put:
– Radovanović je na utakmici protiv Zadra imao svoje minute. Meni je žao što se to ranije nije dešavalo. Prvi put je Partizan prošle godine uspeo da izbori plasman na turnir najboljih 8 ekipa juniorske Evrolige, ali sve nije odigrano zbog pandemije korona virusa. To je bio jedan od rezultata rada poslednje dve tri godine. Treba još sve dodatno organizovati, a to je i predsednik najavio.
Vlada pojašnjava šta to u praksi znači:
– Trebalo bi dvojici, trojici, četvorici ili jednom, u zavisnosti od procene trenera i ljudi u klubu, otvoriti prostor. To je već najavljeno. Njima treba omogućiti da treniraju sa prvim timom, da imaju i neki minut na terenu.
Na konstataciju i pitanje o strancima koje bi u tom slučaju trebalo “ograničiti” dodaje:
– Ograničiti, ne znam, ali sigurno će klub voditi računa da ukoliko na nekoj poziciji imamo talentovanog igrača, po proceni struke, neće se dovoditi dva stranca na to mesto. To je na prvom timu i prevazilazi nas mlađe kategorije. Na sportskom direktoru i treneru prvog tima je da sednu i procene. Partizan ove godine, posle dugog perioda, ima više igrača u juniorskoj reprezentaciji nego Zvezda i Mega. Njih šestorica su deo te reprezentacije. Stefanović, Radovanović, Đorđe Jovanović, Mihajlo Petrović… Ima ih.
‘
Mladi o kojima se sve češće priča jesu Mario Nakić i Balša Koprivica, sinovi nekadašnjig Dragutinovićevih saigrača iz trofejne generacije crno-belih, Ive i Slaviše. O njima, ima samo reči hvale:
– Obojica su pokazali da su odlični. Nakić u Real Madridu, a Koprivica je u Americi i stvarno je čudo. Gledao sam pre neki dan utakmicu. To su talentovana deca. NBA je priznao talenat Koprivice, Nakić je isto na spisku njihovih skauta i deca su koja obećavaju. Vredni su i radni. Možemo samo da navijamo da uspeju. Ivo je pomerio sina da igra u Belgiji ove sezone i da ima minute, igra po 25-30 minuta neku seniorsku košarku. Zanimljivo, oni su svi počeli u Partizanu. Bio sam svojevremeno u OŠ “Žarko Zrenjanin”. Koprivica, Pecarski, Petrušev i Mario Nakić kao najmlađi. Bili su deca. Krenuli su zajedno, a ima, naravno, opravdanih razloga zašto su ljudi odlazili. Filip Petrušev je debitovao u reprezentaciji, odličan je bio i u Americi. Može da igra sve i svašta, fizički je dominantan i dobro je što je došao ovde.
Šta posle Teodosića?
Kako je Dragutinović tokom karijere igrao na poziciji plej, usledilo je i pitanje o budućnosti reprezentacije i mladim koji dolaze posle Teodosića?
– Posle Tea? Nažalost mrak. Ne znam. Meni se Nenadić sviđa, tu je mali Uskoković iz Zvezde. Za pleja je najvažnije da igra. Mene su trpeli četiri, a Đorđevića svojevremeno šest godina. Nekad su treneri bili sigurni. Mogao je da stane iza svog deteta i imao hrabrosti za to. Razumem naše trenere bilo gde da rade. Uvek im je kofer spakovan, a mlad igrač je lutrija u odnosu na onog iskusnijeg od kog se od prilike zna šta može da ponudi. Kada pogledaš, nemamo nekoga ko je poseban. Nije da opravdavam trenere, ali je tako. U Partizanu ranijih godina, smo imali jednog ili dvojicu koji su bili pri prvom timu i trenirali. Zašto to danas nije tako, postoji naravno opravdani razlog. Igra se svaki drugi dan. Treneru ne treba 12, nego 15 košarkaša u “rosteru”, kako bi mogao da se izdrži taj ritam – zaključuje Dragutinović.
