Na tužan čin raspeća Isusa Hrista, podsetili su se i vernici Srpske pravoslavne crkve u Berlinu, celivanjem plaštanice, na Veliki petak, u Crkvi Svetog Save na Vedingu. Procesiju iznošenja plaštanice, upriličio je episkop diseldorfski i nemački Grigorije, sa protojerejima stavroforima, Radomirom Kolundžićem i Veljkom Gačićem. Posle celivanja plaštanice, vladika je prisutnim vernicima održao besedu i ohrabrio one koji se nisu u potpunosti pridržavali posta.
– Draga braćo i sestre, sada kada se prisetite da celivate ikonu-plaštanicu koja izobražava Njegovo pogrebenje i Njegovo pogrebeno telo, pokušajte da shvatite koliko smo mi ljudi slabi i grešni a koliko je Bog blag, milostiv i dobar. Koliko god nešto nepravedno učinili, uvek kada se iznova iskreno i punim srcem posvetimo pravoslavnoj veri, Bog će nas prihvatiti – poručio je vladika Grigorije.
Čin iznošenja plaštanice, ispratio je i reprezentativac Srbije u rukometu Mijajlo Marsenić, koji od pre četiri godine igra za ovde veoma popularni klub Fukse Berlin. Sa njim su bili supruga Marija, i sin Lazar Marsenić.
– U julu će biti četiri godine kako živimo u Berlinu. S obzirom na to da profesionalno igram, bogosluženjima prisustvujem onoliko koliko mi obaveze dozvole. Vikendom smo vrlo često na putovanjima, zbog mečeva u drugim gradovima. Ali supruga i sin redovno dolaze u crkvu. Srećan sam što danas imam čast i privilegiju da prisustvujem iznošenju plaštanice, nadam se da će mi to ubuduće svake godine poći za rukom. Uskrs ćemo proslaviti u krugu porodice, koju u Berlinu činimo nas troje, dok mi je sva ostala familija u Srbiji i Crnoj Gori. Rođen sam u Crnoj Gori, odrastao u Beogradu – rekao nam je Mijajlo.
Supruga Marija Marsenić se nadovezuje:
– Najviše sam okupirana detetom, a osim toga studiram na Fakultetu za sport, koliko to pored obaveza oko deteta mogu. Nekada sam igrala odbojku, ali nisam se vezala za tu sportsku disciplinu. Kad god možemo, odemo u Srbiju, pošto su tamo moji roditelji i ostala rodbina.
Lazar se takođe izborio za svoju reč, dodavši:
– I ja bih da treniram rukomet, ali još ne znam na kojoj poziciji. Na pitanje da li navija za klub u kom igra njegov tata, kategorično je odgovorio:
– Navijam za Srbiju.
U istom društvu našao se i Miloš Mihajlović sa devojkom Natalijom koja je došla iz Beograda.
– Uskrs ćemo proslaviti u krugu familije. Deda mi je došao u Berlin još od 1965, i to samo sa jednim cegerom u rukama i zauvek tu ostao. Ovde su mi još dve tetke, kao i sestra i zet, koji takođe sa Mijajlom igra rukomet. Najverovatnije ćemo udružiti naše dve familije, da zajedno proslavimo Uskrs.
Na Veliki petak brojni vernici su se okupili i na službi u drugom berlinskom hramu na Tempelhofu. S obzirom na da ta crkva ima i veliku portu, litija koja je krenula iz hrama prošla je dvorištem bogomolje.
Hokejaš i građevinac
U Berlin je zbog sporta 2009. godine došao i Miloš Mihajlović.
– Došao sam zbog hokeja na ledu, za koji u Beogradu ne postoje idealni uslovi. Uopšte, u Srbiji, uprkos velikom broju talenata, ne postoji dobra volja da se stvore i dobri uslovi za taj sport. Na početku sam igrao hokej i ovde u Berlinu, a onda bio i trener mlađih naraštaja. Što se tiče posla, sada imam skromnu građevinsku firmu, a druga profesionalna preokupacija mi je stilski nameštaj, za koji imam i sopstvenu radionicu.
Da se Miloš vrati
Milošu je devojka Natalija drugi put došla u goste u Berlin.
– Prvi put sam u ovoj našoj crkvi u Berlinu na liturgiji, inače u Beogradu redovno prisustvujem liturgijama u Crkvi Aleksandra Nevskog na Dorćolu. U Berlinu je mnogo lepo, ali nemam u planu preseljenje, jer kao Beograđanka i Srpkinja, ne vidim razlog da idem negde iz svoje zemlje. Trenutno završavam Pravni fakultet u Beogradu.
Na pitanje, da li je onda Miloševa perspektiva da se u Beograd vrati kada zaradi pare, da tamo nastave zajednički život, Natalija je spremno odgovorila:
– Neka se on samo vrati, može i bez para.
