Maja Odžaklijevska smatra da su ljudi sa prevelikim ambicijama dubinski nesrećni i zato je ona zahvalna što ima krov nad glavom, šta da jede i obuče, te ljubav autističnog unuka o kojem brine.
Maja kaže da je tokom penzionerskih dana svaki slobodan trenutak posvetila unuku Luki, a otkriva da joj je spokoj donelo prihvatanje finansijske situacije u kojoj je.
“Ljudi sa prevelikim ambicijama bivaju nesrećni. Mogu imati imperije, to ništa ne znači. Materijalno je ništa. Nemam kuću na Dedinju i bazene, živim 35 godina u malom stanu i zadovoljna sam time. Nije reč o skromnosti, već o shvatanju situacije i sopstvenih potreba. Meni je zadovoljenje da imam krov nad glavom, šta da pojedem, gde da prespavam i šta da obučem. To ne moraju da budu firmirane stvari i barokni nameštaj. Ako shvatite da je filozofija života živeti mirno i lepo, onda nema zbog čega da se kajete. Ne treba imati bolesne ambicije. Skromnost nije vrlina, ali ne treba biti ni preambiciozan. Kako postižete sopstveno zadovoljstvo? Pa tako što shvatate sopstvenu situaciju”, priča Maja, i dodaje:
“Treba da se dobro rasporedi novac, to je poenta. Nikada nisam pozajmljivala. Majka mi je jednom rekla: “Prostri se koliko ti je guber dugačak. Ako imaš ćebence, savij noge, ako imaš jorgan, opruži se”. Nisam volela da budem dužna. Nisam uvek zarađivala nego sam dobro raspoređivala. Ljudima para nikad dosta, koliko god da imaju, izmisliće novu potrebu.”
Pevačica otkriva i da se nada da će dobiti nacionalnu penziju, jer smatra da ispunjava uslove.
“Nadam se nacionalnoj penziji, ne zbog novca nego zbog satisfakcije. Na neki način meni je to priznanje da sam nešto što sam počela uradila kako valja. Snimila sam film da mami ispunim želju. Vredno sam radila, svaki tekst preživljavala nekoliko puta. Kada sam učestvovala na festivalu, radila sam na pesmama da bih otpevala najbolje moguće. Ulagala sam dušu ljubav, energiju i vreme i zato sam odbijala nagrade koje jesam. I sa svojim budžetom funkcionišem, ne sme se prekoračiti dostojanstvo pa da se laktam i tražim sama”, u dahu izgovara, i dodaje kako shvata da tokom penzionerskih dana nema na šta da se žali:
“Ako se na vreme za sve postarate, i sa penzijom kolikom god ste zadovoljni. Divno mi je, ni na šta se ne žalim. Celo čovečanstvo sada nekako živi na isti način, mladi treba da se žale jer im nije data šansa da prožive. Ja imam čega da se sećam, više nemam ambicije da nešto stvaram i doživljavam. Čovek u penziji nađe nešto da se smiri, pomirila sam se s mnogo stvari. Sad imam ljubav unuka Luke koji je divno dete, kuce, mace. Miran život od jutra sa kaficom. Svojih 50 godina sam dala profesiji, mislim da je bilo dovoljno. Miran život nema cenu. Zavidim monasima, oni su se na vreme setili da imaju mir. Mi smo stalno u nekim nemirima i haosu.”
Maja kaže da je pre deset godina ušla na “Farmu” kako bi zaradila novac da obrazuje naslednice, kao i da nema nameru da to ponovi:
“U rijalitiju sam bila jedanput, da odškolujem ćerke. To je bio moj cilj, ne da pokažem ko sam ili slično. Nikada nakon toga nisam poželela da se vratim.”
Zuca bubnjar
Dama sa dusom, u svakoj pesmi koju je otpevala jedan deo njene duse !