Vesti o mogućem okretanju nove stranice u odnosima između Turske i Izraela proširile su se prošle nedelje, što je podstaklo brojne polemike. Ove vesti odnose se na pridruživanje Turske državama koje su normalizovale odnose s Izraelom. Nema sumnje da će širenje takvih vesti predstavljati razočarenje za Palestince i narod u arapskim državama.
Međutim, to će u isti mah učiniti da zemlje koje su ušle u trku za normalizaciju odnosa osete olakšanje. Pogotovo ako se uzme u obzir da je principijelni stav koji je Turska stalno zastupala prema državama koje su normalizovale odnose kod njih uvek izazivao neugodnost.
Ali, stvar nije tako jednostavna, jer je glavni razlog pojavljivanja izjava koju je dao Mesut Haki Casin, savetnik turskog predsednika za spoljne poslove. No, ono što je izjavio odražava samo njegovo lično mišljenje i ne predstavlja trenutni stav turske vlade ili predsedništva. Zapravo, Turska i nije preduzela nikakve napore u cilju postizanja takvog približavanja dve strane.
Turska – prva muslimanska država koja je priznala Izrael
Tako je i predsednik Erdogana trenutnu situaciju opisao rečima:
– Naši odnosi sa Izraelom na nivou obaveštajne saradnje nisu prekinuti, ali se suočavaju sa poteškoćama zbog ljudi koji se nalaze u hijerarhiji izraelske vlasti. Ne možemo prihvatiti način na koji se Izrael odnosi prema palestinskim teritorijima. Tačka u kojoj se ne slažemo sa Izraelom je naš pristup i naše razumevanje pravde i poštovanja teritorijalnog integriteta država.
Treba imati na umu da su se odnosi između Turske i Izraela od početka zasnivali na uzajamnom priznavanju i razlikuju se od odnosa te zemlje sa arapskim državama. Ankara je priznala Izrael još od proglašavanja te države. Nedavno je Turska pokvarila svoj odnos sa Izraelom isturajući se ispred svih u odgovoru na nepravednu politiku koja se sprovodi protiv Palestinaca. Zbog toga je pogrešno Ankaru posmatrati kao deo puta normalizacije odnosa sa Tel Avivom.
Posle uspostavljanja Države Izrael, Turska je bila prva država s muslimanskom većinom koja ju je priznala, a normalni odnosi između dve zemlje bili su uobičajena stvar. Međutim, status Palestinaca je uvek bio važniji za Tursku od ovog zbližavanja, i tu leži bitna razlika.
S druge strane, arapske zemlje normalizuju odnose sa Izraelom i pružaju mu usluge ispod stola, dok njihov celokupan službeni diskurs odražava neprijateljstvo prema ovoj zemlji. Turska je od početka bila jasna u svojim relacijama sa Izraelom. Međutim, to ne znači da je Turska bila zadovoljna izraelskom politikom, pa čak i u razdobljima kada su odnosi bili relativno dobri, jer je to bilo u interesu Turske i palestinskog naroda.
U svakom slučaju, bez obzira na nivo tih odnosa, odustajanje od Jerusalima i palestinskog pitanja Turska smatra crvenom linijom koju nikada neće preći.
