Odučio me od tenisa

Nije bio vanserijski talenat: Denis Bećolc

Moj život se odigravao na teniskom terenu, a Novak Đoković je bio taj koji je to okončao, počinje zanimljivo podsećanje u "Špiglu" nemački novinar Denis Bećolc, koji je imao peh da se na startu svoje karijere sudari sa srpskim teniskim genijem.
Priča počinje zapravo pre nekih 25 godina, nekoliko dana i sati pošto su Boris Beker i Štefi Graf pobedili na Vimbldonu. Dvoje Nemaca koji su iste godine osvojili teniski Olimp – to se do tada još nije desilo! Svi su bili oduševljeni, ja takođe, priseća se Bećolc. Tada sam imao četiri godine i udarao prve loptice u mrežu. A, sa 14 sam želeo da od svog intenzivnog hobija napravim životni poziv. Odselio sam se od roditelja i otišao u tenisku akademiju, 600 kilometara južno od Minhena.
Trenirao sam pet sati dnevno, čak i subotom, posle škole. Od sportskog psihologa sam učio kako da izađem na kraj sa stresnom situacijom tokom meča, a od fitnes-trenera kako da treniram telo, čak i oči. Oni su izračunali koliko mi je kalorija dnevno potrebno da nemam ni previše, ni premalo kilograma. Svega toga sam se slepo pridržavao. Odrekao sam se normalnog odrastanja i nisam žalio ni za čim – sve radi samo jednog cilja: da jednom osvojim Vimbldon!
Jednog dana u minhenski internat je stigao jedan mladi Srbin. Stidljiv i žilav mladić po imenu Novak, 14 godina star. Ostaje tri meseca, rekao nam je, ali je boravak bio znatno duži. Bio sam tri godine stariji od njega, a tri godine su u toj fazi čitava večnost. Pa ipak, Novak je bio zreliji nego mnogi drugi. On je jasno imao cilj pred sobom.

Danas  su svi srećni: Novak Đoković

– Hoćeš da ujutru pre treninga idemo na trčanje? – upitao me je jednom i ja sam se nasmejao misleći da se šali.
Jer, "pre treninga" je značilo pre šest sati ujutro. Naravno da sam odbio i radije odspavao pola sata duže, dok je on otišao da trči. Ali, jednom godišnje se u akademiji održava javni turnir, gde polaznici odmeravaju snage za bodove i – novčane nagrade. U četvrtfinalu sam naleteo na Novaka, tog ambicioznog klinca iz Srbije. Izgubio sam ubedljivo 3:6, 1:6. Meč mi je oduzeo svu snagu i volju. Kako sam ja, 17-godišnjak koji svaki dan trenira i izgara za tenis mogao da doživim takav poraz od jednog 14-godišnjaka?
Sledećeg dana me je Pilić sreo i primetio koliko sam bio pogođen i obeshrabren. Ispričao sam mu o porazu prethodnog dana. On mi je došapnuo kao otac sa svojim hrvatskim akcentom:
– Jesi li poludeo? Novak, pa on je talenat stoleća!
Savetovao mi je da se ne upoređujem sa njim, nego da idem sopstvenim putem. Međutim, na dan poraza od Novaka Đokovića moj put je došao do kraja. Pola godine kasnije sam napustio akademiju, vratio se kući i završio gimnaziju. Drugi su ostali, pokušali i isto tako propali.
Sa tom pričom se i dan-danas borim. Naravno da je ona dobra, ali je istovremeno i mrzim. Ne znam koliko sam je puta već ispričao i koliko ću još ovo arhivirano sećanje obrisati od prašine i ponovo proživeti?!

Nikola Pilić sa  Đokovićem

Stiv Džobs, osnivač Epla, je jednom rekao da se pojedine tačke u životu povezuju u jednu logičku sliku tek kad se osvrnemo za njima. Tek tada imaju smisla. Kada sam imao 14 godina i još sanjao o tome da ću podići uvis zlatni Vimbldonski pehar, novinar jednog lista me je pratio kroz moju tenisku svakodnevicu. Pisao je o budućnosti nemačkog tenisa. Smatrao sam to fantastičnim: Kako mora da je divno intervjuisati sportiste i još za to dobijati novac! Još iste večeri sam zvao roditelje i rekao im, ako od tenisa ništa ne bude, da ću postati novinar. Tri godine kasnije nije bilo više ništa od tenisa. Po povratku kući moj prvi cilj je bio lokalna redakcija dnevnog lista.
Od tada je prošlo 12 godina. Mnogo toga se od tada dogodilo. Štefi (Graf) voli Andrea (Agasija). Boris trenira Novaka. Đoković osvaja Vimbldon. A, ja pišem ove redove. Verujem da smo danas svi srećni, završava svoju priču Bećolc.