Navikli smo da dok Priština širi razne dezinformacije vezane za pregovore Beograd i Prištine, ali i priče o “velikoj Albaniji”, deo međunarodne zajednice ćuti.
Iz tog razloga nameće se pitanje da li je Priština postala glasnogovornik dela međunarodne zajednice, koji misli ono što Priština govori.
Poslednju u nizu tvrdnji Prištine da će kraj, odnosno rok za završetak pregovora s Beogradom biti tempiran s istekom mandata američkog predsednika Džozefa Bajdena, visokog predstavnika EU Žozepa Borelja i kosovskog premijera Aljbina Kurtija, demantovala je samo Srbija, dok su ostali za sad nemi.
Ostala je, makar bez kurtoazne reakcije EU i SAD, i Kurtijeva fanatična ideja o referendumu koji će ujediniti Kosovo sa Albanijom.
Neka vrsta glasnogovornika
Politički analitičar Dejan Vuk Stanković kaže da maltene može da izgleda da je Priština portparol određenih međunarodnih aktera, ali i da ne govori ništa što ti akteri već nisu rekli, te iz tog razloga i nema demantija.
– Verovatno deo nekih krugova u Briselu, a pre svega u Vašingtonu, koji su lobistički nastrojeni daje zeleno svetlo Albancima za takve medijsko-političke incidente – napominje Stanković.
Albancima se, dodaje Stanković, dosta dugo ćuti na sve što kažu, što može da bude i posledica toga da ih ne shvataju ozbiljno, bar u kada govore o ‘velikoj Albaniji’, što njih ohrabruje.
“Pošto ta priča nije osujećena, oni nastavljaju sa njenom daljom eksploatacijom u javnosti, šireći strah i provocirajući okolne narode”, ističe Stanković.
Ponavljaju ono što im odgovara
Stanković napominje da niko ne reaguje na reči koje dolaze iz Prištine možda i zato što taj stav nije njihov, već stav koji je već prezentovan od određenih aktera spolja.
– Sam Gabrijel Eskobar je rekao da se rešenje kosovskog pitanja očekuje do kraja mandata Džozefa Bajdena. Dakle to nije izolovan stav, on korespondira sa zapadnim nestrpljenjem da se što pre okonča kosovska kriza, jer ona ima perspektivu da postane proces bez jasnog ishoda. A i Prištini i Americi treba jasan ishod, a to je normalizacija odnosa između Beograda i Prištine, tačnije uzajamno priznanje – podseća Stanković.
Opasnost od povratka u 1991. godinu
Stanković konstatuje da je očekivano da Priština stalno ponavlja te stvari, jer joj idu u korist, kao što je očekivano da oni koji su ih prvi izgovorili nemaju potrebe da ih ponavljaju, jer to sasvim dobro Priština radi za njih.
Ono na šta Stanković upozorava jeste činjenica da postoji mala svest u delu međunarodne zajednice koji je uz Kosovo, da Albanci vrlo lako mogu da, bez zelenog svetla spolja, u nekom momentu krenu da stvaraju ‘veliku Albaniju’ što bi nas, kako kaže, sigurno vratilo u 1991. godinu.
Pritom, ističe Stanković, među zemljama prema kojima Albanci imaju aspiracije ima i članica NATO, kao što je Grčka.
Glavni prištinski pregovarač Besnik Bisljimi izjavio je da su određeni rokovi za postizanje konačnog dogovora s Beogradom, te da se poklapaju s trajanjem mandata Bajdena, Borelja i Kurtija, ne precizirajući datum.
