Kao dete priželjkivao je da zasvira na pravoj, dobroj harmonici. Njegovi roditelji su zarađeni novac ostavljali sa strane kako bi mu jednom kupili novi instrument. Otkrio ga je Novica Urošević u ciganmali u Drmnu. Urošević je 1974. uz Novičinu pomoć napisao kompoziciju "Ne daj da nas rastave ovi ljudi zli" i odneo je u PGP. Ubrzo se našla na singlici, a posle i na LP ploči Zorice Brunclik i za kratko vreme postala veliki hit.
Nadimak i čarape
– Rođen sam u selu Drmno kraj Požarevca i odmalena sam želeo samo da naučim da sviram harmoniku. Nama Ciganima je nekako muzika u krvi. Moj deda je bio violinista, svirao je po veseljima u kraju, dok je otac prebirao po jednoj staroj dugmetari, više onako amaterski. Radio je u Kostolcu na otkopu uglja. Bili smo uboga sirotinja, živeli u jednom sobičku, spavali na slami. Spletom nesrećnih okolnosti odrastao sam kao sin jedinac. Moja majka rodila je još dvoje dece, pre mene devojčicu, a posle dečaka, koji su na žalost umrli kao bebe.
Usisivači novca– Pre tridesetak godina svi su imali para i mnogo se trošilo, pa samim tim su muzičari odlično zarađivali. Sećam se, sviramo na svadbi preko dana pod šatrom, a onda se uveče izađe na igranku koja je bila na livadi, kako bi celo selo videlo bogato slavlje. Namestimo razglas, počne svirka, a narod ubacuje pare u kofere od harmonike. Novčanice su letele kao konfete, a mi nismo stizali da ih uhvatimo. Zato smo imali pomoćnike koji su radili kao usisivači. Imali su najlon kese i u njih trpali lovu. Jedno vreme su dinari imali silne nule na novčanicama, pa je dogovor bio kad kese napune, da nam u zamenu daju 100 maraka. Niko nije prebrojavao novac, bilo je to ofrlje. Sa svake svadbe kući sam donosio po nekoliko hiljada maraka, plus zlato. I tako iz nedelje u nedelju. |
– Tatino ime je Dragi, ali od kada znam za sebe, svi ga zovu Patalo. Vremenom su i mene tako prozvali, a isti nadimak nasledio je i moj sin Nenad. Zanimalo me je kako smo dobili to retko, pomalo čudno ime, pitao sam oca, ali odgovor nisam dobio. Neki stariji ljudi u selu su pričali da kad je moj tata bio mali, trčao je, spala mu čarapa, a on nije znao da kaže šta mu se desilo, izokrenuo je reči, pa je navodno tako dobio nadimak. Ne znam ima li istine u tome, ali u svakom slučaju danas se zna na koga se misli kad se kaže Patalo.
– Tata je deo plate davao Ćiri, majstoru harmonike, kod koga sam išao na časove. Razvlačio sam našu staru "skalu", trudio se da sve što čujem, naučim da odsviram. Naš kućerak je bio u ciganmali pored fudbalskog igrališta. Često sam sedeo i vežbao, gledajući kako druga deca trče za loptom. Znao sam ponekad da iskočim kroz prozor i pridružim se drugarima. Ipak, želja za harmonikom je bila jača. Da bismo malo isplivali iz bede, moja majka je odlučila da ode u Beč, kod svog brata koji tamo bio gastarbajter. Kako joj je bilo, to samo ona zna.
Potraga za kumom– Nagledao sam se raznih običaja, a posebno sam zapamtio kada sam u Češljevoj bari kod Golupca svirao svadbu, pa kući došao izgreban, blatnjav, pocepan. Naime, po nekom tamošnjem običaju trebalo je da muzičari idu sa svadbarima u potragu za kumom, koji se kobajagi krije u šumi. Jedva hodamo, nosimo instrumente, sviramo, a blato nam za vrat sve upada. Kuma nigde nema, mi zalazimo sve u dublji mrak, grane nas udaraju po licu, i tako sve dok se se kum ne oglasi pucnjem. Vratio sam se besan kao ris. |
Nepismena, bez dana škole, u stranoj zemlji, gde ne zna nijednu reč. Dobila je posao u nekoj mesari, gde je prala, čistila i pomagala. Nekako bi uspela da dođe do posla, ali nikako nije umela da se posle vrati kući. Snalazila se tako što je obeležavala ćoškove kredom, samo njoj znanim znacima. Uspeli su moji roditelji nekako da uštede, pa je majstor Ćira naručio harmoniku iz Italije. Mojoj sreći nije bilo kraja.
Kuvana jaja
– Pošto mi škola nije išla, tata je molio nastavnike da me ne muče, nego da mi progledaju kroz prste, jer ću se ja i tako baviti muzikom, neće mi trebati geografija i istorija. Imao sam samo jednu svesku, a u njoj sam s jedne strane pisao srpski i zadatke iz matematike, a s druge sam crtao za tehničko i poznavanje prirode. Ponavljao sam, pa sam u šestom osnovne prestao da idem u školu. Svu pažnju poklanjao sam harmonici. Slušao sam na našem velikom radiju pesme i kola, pa ih sviram. Nabavio je otac i gramofon, a ja sam dolazio do raznih ploča.
– Kao klinac počeo sam da sviruckam zajedno sa dedom violinistom i još jednim muzikantom koji je imao crvenu mečku, tako smo zvali njegov kontrabas. Bilo je to na seoskim slavama i svetkovinama, gde smo svirali takozvane čestitke. Odlazili smo pred kuću domaćina, izveli nekoliko pesama, a on bi nas onda častio. Sećam se da smo za Uskrs odlično prolazili. Svirali bismo u selu od kuće do kuće, domaćini bi nam davali neke pare, a obavezno smo dobijali i jaja, koja sam sakupljao u korpu, pa kad se ona napuni, samo otrčim do majke, ispraznim košaru, pa trk nazad na novu svirku. Narednih nekoliko dana za svaki obrok bila su kuvana jaja. Kasnije sam počeo da sviram na seoskim igrankama, zavetinama, a svadbe su došle nekoliko godina kasnije. Uf, koliko sam se radovao kada iskusni muzikanti sa mnom podele tal. Slušam danas kako mladi pevači od honorara kupuju skupu garderobu, automobile, nekretnine. Ja sam o tome mogao samo da sanjam. Sav zarađen novac davao sam majci za najneophodnije. Kakve cipele, nisu mi padale na pamet, a i šta će mi, nosio sam samo ofucane opanke.
– Sve sam učio po sluhu, jer note nisam znao, njih sam naučio pod stare dane, kad mi je prigustilo. Nadmetanja nikada nisu bila za mene, jer sam veliki tremaroš. Odseku mi se noge, jezik zaveže, mozak blokira. Isto je kad se upale kamere, zato izbegavam da gostujem u TV emisijama, jer tamo zanemim.
Maloletni otac
– Novica Urošević me je pozvao da radim sa njim, a pošto je bio ranoranilac, zorom sam išao kod njega. On bi napisao tekst, pa bi melodiju koju je smislio otpevušio na "la-la-la", a ja bih to pokušao da izvedem na harmonici. Onda snimimo na kasetu i bio je to kao neki demo snimak danas, koji je on nosio u disko-kuće ili pevačima. Godine 1974. Novica je uz moju pomoć napisao kompoziciju "Ne daj da nas rastave ovi ljudi zli". Zoricu Brunclik sam upoznao tek posle nekoliko godina.
Jabuke i note– U orkestru Tomice Milića bili su pismeni muzičari, svirali čitajući notne zapise. Svi, osim mene. Tomica bi note pred snimanja u studiju raspisavao za njih, a ja sam sve radio po sluhu i sećanju. Bio sam zabezeknut kada smo prvi put radili zajedno, trebalo je da se snimi nešto što orkestar nije vežbao, a muzičari bez greške odsvirali, jer su gledali u zapise ispred sebe. Često smo morali da prekidamo zbog moje greške, pa je Tomica odlučio da me nauči notama. Svako jutro narednih šest meseci dolazio sam kod njega i učio. Prva lekcija počela je sa jabukom. Nacrtao je, pa presekao na pola, onda na četvrtine, i na primeru presečenog voća dočarao taktove. |
– Sredinom sedamdesetih sam upoznao Branku. Oboje smo bili maloletni kada smo postali roditelji. Sa dvojicom muzičara sam nekoliko meseci svirao u kafani u Čurugu, u Bačkoj. Odmah sam zapazio lepo devojče, saznao da se zove Branka i da je tri godine mlađa od mene. Išla je u školu, kafani se nije ni približavala. Nisam znao kako da joj priđem, šta da joj kažem da pristane na izlazak sa mnom.
Obožavala je fudbal, pa smo se tako na igralištu i upoznali. Ona bela, lepa kao lutka, a ja Ciganin, još muzičar, pas nema za šta da me ujede. Slagao sam je da imam auto, pa predložio da se provozamo. Nije mi poverovala, ali je nastavila da priča sa mnom. Onda sam joj je rekao da imam opasan bicikl, super za vožnju udvoje. I pristala je! Zavoleli smo se, mojoj sadašnjoj supruzi bio sam prvi i poslednji momak u životu. Ostala je u drugom stanju, a tek je pošla u srednju školu. Trebalo je njenim roditeljima da izađem pred oči, a nisam znao kako ću. Danas smo moj tast i ja najbolji prijatelji, ali tad mi je knedla stajala u grlu. Njena porodica nikada nije jednu lošu reč rekla što sam crn. Ja sam doveo kod mojih Branku, nastavili smo život kao muž i žena, a svadbu smo napravili posle nekoliko godina, zajedno uz našeg sina Nenada. Kada je naš sin imao četiri godine, dobili smo ćerku Maju. Branka je stub naše porodice. Jedino preteruje sa pranjem, sređivanjem, glancanjem, sve u kući mora da je na svom mestu, ali ja se povinujem tome.
– Iz Drmna smo se preselili u Požarevac 1988. godine. Zahvaljujući Novici Uroševiću nekoliko godina sam bio među vodećim muzičarima u Diskosu. Tad je bila hiperprodukcija, izdanja kao da su se štancovala, snimali su poznati pevači, ali i anonimci. Pošto sam stalno bio na točkovima, iz Drmna sam putovao za Aleksandrovac i Beograd, snimao gotovo svakodnevno u studijima silne ploče, čelnici disko-kuće predložili su da mi kupe stan u Beogradu. Branka i ja smo se plašili da će nas veliki grad pojesti. Ostali smo u zavičaju i ne kajemo se zbog toga.
Dukati za svirače
– Požarevački kraj bio je poznat po bogatim svadbama. Domaćini, koji su obično radili u inostranstvu, nisu žalili para za slavlja u otadžbini. Prednjačile su ciganske svadbe, na kojima su letele marke, franci, šilinzi, dolari. Domaćini su kitili muzičare i pevače nakitom, kao i trakama na kojima su bili dukati. Zlatne niske stavljali bi nam oko glave ili vrata. Osamdesetih bio sam veoma tražen, posla preko glave. Tada sam privatna veselja svirao zajedno sa harmonikašem Radojicom Radetom Jovanovićem, koji je bio poznat pod nadimkom Meneka. Bili smo čuveni tandem u požarevačkom kraju.
– Mnogo smo radili i kad god je bilo neko veće slavlje, znalo se da moraju da se angažuju Patalo i Meneka. Veselja su trajala nekoliko dana, po svim običajima. Četvrtkom se išlo u proševinu kod devojke, u subotu je momačko veče, u nedelju glavno veselje, svadba, a u ponedeljak mladina familija dolazi na slavlje. I tako iz nedelje u nedelju, pa se dešavalo da imam, obično u julu, po 28 radnih dana! Bilo je veoma naporno, svirke od jutra do sutra. A dobro se znalo gde se pogađaju poslovu. U Požarevcu je petkom pijačni dan i tada su se svi muzičari okupljali u hotelu. Dolazili smo doterani, namirisani, u pantalonama ispeglanim na crtu, sa šeširima na glavi. Imali smo svoje stolove gde smo se pogađali.
– Sin Nenad se odmalena zanimao za muziku, videlo se da je talentovan. Nisam ga ja podučavao, kupio sam mu klavijature i upisao ga u muzičku školu. On je pokazao veće interesovanje za tehniku, programiranje i studijski rad. Danas on aranžira, producira i glavni je u studiju. Ja sam zadužen za prave narodnjake. Verovali ili ne, ali kako peva moja ćerka Maja nikad nisam čuo. Moja žena kaže da ima sluha i odličan glas. Međutim, ja sam uvek govorio: "Dok sam ja živ, moja ćerka neće otići u pevačice". Maja je udata i podarila mi je unuka Iliju Đorđevića, koji je nedavno primljen u pionirsku fudbalsku reprezentaciju Srbije. Ja sam veoma srećan čovek!
