Goran Stević, iako rođen u Berlinu, svake godine sa porodicom odlazi na odmor u selo Čović Polje, u kome je kod bake Ljubice proveo deo ranog detinjstva.
Selo iz koga potiče Goranov otac nalazi se u posavskom delu Republike Srpske, između Orašja i Brčkog. Goranovi roditelji Petar i Gospa su u Nemačkoj zaradili penzije i sada su veći deo godine u zavičaju, ali izvesno vreme borave i u Berlinu.
Ove sezone odmor je trajao nešto kraće jer je Goran morao više da se posveti poslu u oblasti osiguranja kojim je nedavno počeo da se bavi. Supruga Džanin i ćerke Lea Emilija i Nela posebno se raduju svakom odlasku u Čović Polje. Iako Nemica, Džanin se dobro snalazi sa srpskim jezikom, pa Goran ima jednu obavezu manje, da tokom odmora bude i stalni prevodilac. Džanin nekad odlazi u selo i sama sa ćerkama, gde su inače 2009. godine organizovali glavno svadbeno veselje.
Lea Emilija i Nela u Čović Polju uživaju u slobodi bezbrižnog igranja i druženja sa brojnom rodbinom i prijateljima, među kojima takođe ima onih koji su na odmor došli iz udaljenih zemalja Evrope.
Devojčice oduševljava što im roditeljski nadzor nije potreban dok voze bicikle ili se igraju loptom na ulici.
– O takvoj komociji u Berlinu možemo samo da sanjamo – ističu uglas.
Veoma se raduju što ujutru kada ustanu ne moraju odmah da misle na školu, a inače, pored škole, svakodnevica u Berlinu ispunjena je i raznim drugim obavezama, bilo da je u pitanju sport, časovi muzike ili nešto treće. Lea Emilija je već savladala prve korake u pravljenju kiflica i Goranovoj ujni, a svojoj baka Anđi ne dozvoljava da se sama muči oko njihovog pripremanja.
Voća i povrća ima svuda u izobilju na Goranovoj dedovini, a devojčice već odavno znaju da maline, jagode, trešnje ili kajsije ne dolaze iz Lidla već su darovi prirode koji ljudskim radom i uz puno ljubavi postaju tako krupni i sočni.
Porodica tokom odmora obično ode na more i u posete brojnoj rodbini u Zrenjaninu, Novom Sadu i Beogradu, ali je ove godine Čović Polje bilo jedina destinacija. Uz to su uveli promenu, da ne idu standardno preko Austrije već ovog puta preko Češke i Slovačke.
– Voziti se samo auto-putem je monotono i sve je isto od početka do kraja. U Češkoj i Slovačkoj smo ovoga puta češće pravili pauze, izlazili sa glavne trase da se sklonimo od gužve i mogli smo da vidimo do sada neotkrivene lepote ovih zemalja, a delimično smo se sporazumevali i na srpskom – otkkriva nam Goran detalje puta.
Hibridom iz ratne zone
Goran se još dobro seća prvog odlaska svojim automobilom u selo u leto 1992. godine kad se rat zahuktavao u Bosni i Hercegovini. Krenuo je po roditelje koji su bili na odmoru u zavičaju, a vozačko neiskustvo dobro je platio saobraćajnim udesom. Srećom, prošao je nepovređen, ali je njegov automobil bio veoma oštećen.
Zahvaljujući velikom umeću automehaničara, uprkos nedostatku originalnih delova, auto je nekako sklopljen. Model više nije bio prepoznatljiv jer je sadržao delove mercedesa, BMW i raznih drugih marki, pa je u povratku, na granici izazvao više smeh nego čuđenje. Tako je Goran tim “hibridom” uspeo sa roditeljima da se izvuče tri dana pre nego što su granice bile zatvorene.
Od građevine do osiguranja
Finansijski gubitak uzrokovan udesom 1992. uticao je da Goran prekine studije ekonomije i zaposli se u građevinarstvu kako bi rasteretio roditelje. Građevinarstvo je ubrzo zamenio hotelijerstvom gde se 18 godina bavio poslovima organizacije. Zbog smanjenja obima posla u ovoj oblasti, prošle godine je odlučio da se upusti u vode osiguranja.Poučen svojim iskustvom najbolje zna koliko je osiguranje važno, i trudi se da to prenese svojim klijentima.
Sada je predstavnik osiguravajuće kompanije Di Bajriše, a glavni menadžer Slobodan Đorđevski i on u Berlinu imaju tri biroa. Goran je uvek spreman da naše ljude pouzdano posavetuje, naravno na maternjem jeziku, čak i kada imaju polise drugih osiguravajućih kompanija. Inače, on preporučuje penziono osiguranje, jer se ono obavezno, koje propisuje država, sve manje pokazuje kao dovoljno.
Bašta zamena za zavičaj
Da ne bi tokom cele godine čeznuli za prirodom, Goran je uspeo pre nekoliko godina da zakupi u Berlinu vrt sa malom kućicom koji im je svega 10 minuta od stana, gde uspevaju da na autentičan način nadoknade veliku udaljenost od zavičaja. Kada kosi travu ili okopava baštu, Goran se oseća kao kod kuće u Čović Polju. Tu mu ne nedostaju ni paradajz, paprika, trešnje i jagode, a Džanin je veoma ponosna što im je ove godine čak i smokva dobro rodila. Uz osmeh kaže da će nam tajnu kako je u tome uspela, odati nekom drugom prilikom.
– Deci dobro dođe da se u ovom uzrastu zanimaju biljkama i svaki plod kome su same doprinele izaziva veliko oduševljenje – dodaje tata Goran.
