A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom "ostale strukture", da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. A stvar je vrlo jednostavna! Treba samo reći – neću više tako! Svega tri reči, i možda još dve – marš tamo! Znači, sve zajedno pet reči. Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Pokušavam, naime, ove noći s kraja '80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan. Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača… Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
(Glumac Zoran Radmilović 1980. godine)
