Vladimir Veličković, jedan od najeminentnijih i u svetskim razmerama poznati srpski slikar, preminuo je u 84. godini. Nije bolovao, samo mu je iznenada u toku noći pozlilo.
Odlazak ga nije zadesio ni u rodnom Beogradu, ni u Parizu, gde je živeo i stvarao duže od pola veka, već u Splitu, odakle mu je supruga Maristela i gde je bio na odmoru.
Mada je teško upotrebiti reč odmor za velikog slikara i velikog radnika kakav je bio Veličković.
– Ja u životu svome nikada nisam izgovorio da sam umoran i uopšte ne želim da se sa umorom upoznam. Ni slučajno. Pa rad je najveći mogući odmor – odgovarao je kada su ga pitali kako provodi časove dokolice.
Nesuđeni arhitekta
Rođen je u uglednoj beogradskoj porodici. Činjenica da su svu ljubav i pažnju otac Dušan i majka Lenka usmerili na jedinca, razlog je što je Veličković, kako je govorio, prvi i poslednji put napravio kompromis. Popustio je pred svojim ocem kada je od njega tražio da upiše studije arhitekture umesto slikarstvo.
Dom Veličkovića bio je ispunjen knjigama o umetnosti, monografijama i reprodukcijama velikih dela. Tako se Vladimir, još u ranim godinama, zaljubio u umetnost starih majstora Leonarda, Rembranta, Direra, Mikelanđela i Goje, koji su na njega ostavili snažan utisak.
Poslušao je oca, ali je sa samo 16 godina iskoristio da se prijavi na izložbu u beogradskom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”.
Konkurs je bio namenjen mladim afirmisanim slikarima, a kako bi izbegao moguće odbijanje, Vladimir je odlučio da ne pominje koliko ima godina. U oštroj konkurenciji bio je jedan od zapaženijih izlagača i pobrao je brojne pohvale. I tu se prelomilo.
Na Bijenalu mladih u Parizu 1965. osvaja glavnu nagradu, a već naredne godine seli se u francusku prestonicu gde je živeo veći deo svoje slikarske karijere. Za profesora na École Nationale Supérieure des Beaux-Arts u Parizu izabran je 1983. Na ovoj poziciji bio je sve do 2000. godine. U međuvremenu, 1985. je izabran za člana Srpske akademije nauka i umetnosti i dobio najviša priznanja iz oblasti kulture i umetnosti u Francuskoj.
Dve decenije kasnije, primljen je i u Francusku akademiju lepih umetnosti. Jedan je od deset akademika ovog odeljenja (i to na poziciji broj sedam), koja ima istoriju dugu dva veka. Na vrhuncu svoje karijere slike Vladimira Veličkovića prodavane su i po 50.000 evra. U aprilu 2007. Veličković je odlikovan francuskim Ordenom viteza legije časti. Dobitnik je i najvišeg francuskog priznanja iz oblasti kulture i umetnosti, Commandeur dans l’ordre des Arts et des Lettres.
Prorok sa kičicom
Sa suprugom Maristelom, Dalmatinkom iz Splita, književnim prevodiocem dobio je dva sina – Vuka Vidora i Marka Velka. I oni se bave umetnošću, a zbog poznatog oca, promenili su prezimena ne bi li izbegli neizbežna i često nezahvalna poređenja.
Veličković je bio od onih intelektualaca koji je otvoreno zauzimao stavove, ne dodvoravajući se nikome.
Tako je i pre nekoliko meseci bez problema dao izjavu “Vestima”, kritikujući upravu Srpskog kulturnog centra u Parizu što je da bi se dodvorila zapadnim diplomatama na prijemu, urolala slike Biljane Vilimon koje su prikazivale ruševine i očaj porušenog Beograda u NATO agresiji 1999.
I njegove slike od početka bile se za laike – strašne. Rasporena ljudska tela, crni gavranovi…
Njima je govorio o čovekovoj raspolućenosti, o zlu koje ljudi stvaraju i nije pravio kompromis:
– Nikad nisam smatrao da bi ovo što radim trebalo da bude “praznik za oči” i da se uklapa u bilo šta.
Bio je predstavnik nove, moderne figuracije. Pripadnik grupe Mediala, koja je okupila umetnike, arhitekte, filozofe oko ideje ljubavi prema umetnosti
Pesnik Alen Žufroa u “Mond diplomatiku” o Veličkoviću je pisao kao o proroku.
“Kada se danas kaže Beograd, odmah se pomisli na rat i nasilje u bivšoj Jugoslaviji. Na mučenja, lomljenja, tragove krvi, na čerečenja mesa i duhova. I neverovatno je da je slikar na stranicama divne knjige ‘Dessins, 1957-1979’, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina poput vizionara osetio tragediju koja će doći u njegovu rodnu zemlju”.
I pored života kakav se samo poželeti može, priznat i cenjen umetnik, ostvaren, situiran, porodično stabilan, on nije odustajao da na svojim slikama govori o neverovatnoj potrebi čoveka da sve oko sebe uništava.
Atletičar i teniser
Eleganciju i vitkost veliki slikar duguje i svojoj ljubavi prema sportu. Kao mladić, trenirao je atletiku u Crvenoj zvezdi i, sa svojim timom, bio rekorder stare Jugoslavije u trci 4 puta 100 metara. Posle je rekreativno igrao tenis sa svojim sinovima i strastveno navijao za Novaka Đokovića.
Radio je sportske plakate za Fudbalsko prvenstvo sveta u Španiji 1982, za Olimpijske igre u Barseloni 1992.
Jugonostalgičar
Veličković je ostao Jugosloven i jugonostalgičar do kraja života. Žalio je za razbijenom državom, kritikujući nacionalizme političkih elita.
– Za sve zlo koje je zahvatilo ove prostore možemo da zahvalimo nacionalizmu koji nam je zatrovao živote rasporio i iscepao u paramparčard jednu divnu zemlju – govorio je slikar.
Uživao u pozorištu i džezu
Pratio je sve, čitao redovno novine, bio informisan. Uživao u pozorištu, i literaturi, muzici. U njegovom ateljeu, na periferiji Pariza, u Ulici Vladimira Iljiča Lenjina, muzika je redovno bila prisutna. Pogotovu džez. Stanovao je u centru Grada svetlosti, družio se sa francuskim i jugoslovenskim umetnicima i intelektulacima. U komšiluku mu je bio čuveni Frensis Bekon.
