Taj 28. jul, dan pošto su se ustaše i žandarmi pred ustanicima razbežali iz stanice u Grkovcima, osvanuo je lep i sunčan. Ljudi, i Srbi i Hrvati iz Čelebića, poranili da žanju zrelo žito, da ugrabe pre Ognjene Marije i Svetog Ilije.
Nedugo pošto je ustaška kaznena ekspedicija iz Livna protutnjila put Sajkovića i Crnog Luga i tamo odjeknuli prvi plotuni, Hrvati su kao po komandi napustili njive i žurno se zaputili kućama, a malo potom masa njih iz Čelebića, Strupnića i Kovačića, okupila se pred stanicom gde je stigao kamion sa oružjem. Otuda su se svi vraćali sa puškama ili mitraljezima o ramenu. Jedni su odmah zauzimali položaj kosom iznad sela, drugi u polju ispod sela tako da je Čelebić bio brzo blokiran i više se niko nije mogao nikud izvući. Neki su išli po njivama i naređivali Srbima da odmah prekinu žetvu.
Vezivanje žicom
– Malo zatim zarediše patrole po kućama – sećao se Luka Crnogorac, jedan od retkih koji je preživeo pokolj u Čelebiću. – Nose spiskove i prozivaju sve muško od trinaest godina do stogodišnjeg starca. Zbore da svi moramo u školu na saslušanje – da se utvrdi da li je ko od nas učestvovao i imamo li kakve veze sa zasedom koju su im četnici (a za njih su četnici bili svi Srbi koji su se borili protivu njih) pripremili u Crnom Lugu…
U dve učionice mesne škole ubrzo su nakrcali blizu 120 odraslih Srba. Iako su tokom cele noći ispred škole stajala samo dva stražara, zatočenici nisu ni pokušali da ih razoružaju i pobegnu iako su oni mlađi na tome uporno insistirali.
Pred školu je po zori banula velika grupa naoružanih ustaša. Uleteli su u učionice i počeli da kundače i prebijaju zatvorenike.
– Kad je na red došao i Božo Petrović – kazivao mi je 1990. Milan Rosić, koji je kao i Luka Crnogorac preživio pogrom u Čelebiću – ovaj hrabri i ponosni čovek nije dao da ga tuku. Zgrabio je jednog ustašu za gušu i počeo da ga davi. Ustaša se otimao i koprcao bez reči u njegovim rukama, a ostali su obletali okolo, pokušavajući da otmu druga iz Božovih čelik-ruku. Kad su uvideli da neće uspeti, da im je drug na izmaku snage, neko od ustaša je povikao: “Ubij, ubij pseto srpsko!” Drugi prisloni Boži pušku pod pazuvo. Puška se glasnu i Božo se složi na patos… Brzo izdahnu. Odrediše dvojicu između nas da na susednoj njivi iskopaju raku i zakopaju ga…
Kad su se umorili od batinanja, doneli su snop debele žice i počeli da vežu ruke unakaženim i raskrvavljenim ljudima, koje je uz sve to morila i žeđ, jer im hapšenja niko nije dao ni čašu vode. Kad su im čvrsto ukrstili ruke na leđima, a onda debelim konopima prevezivali po dvojicu, a njih opet za par koji je išao za njima. Tako su formirane četiri grupe od po trideset. Čim su ih okrenuli uz brdo klanac, svima je postalo jasno da ih vode u jamu Bikušu.
Luka Crnogorac se sećao kako se jedan od ustaša posprdivao:
– Vodimo vas u Rusiju, jebo vam Staljin majku srpsku…
– More, jebem ja vama majku ustašku, dok je Rusa biće i Srba, ne možete nas sve utrijeti, znamo mi dobro gđe je jama Bikuša i kud ste nas naumili – odbrusi mu Rade Crnogorac.
Krvava duplja
Naravno, istog trena se na njega onako vezanog sručila kiša udaraca i krv ga je ponovo oblila… Kad su shvatili da ih vode u jamu Bikušu, neki su uspeli da polome žicu na rukama i krenu u bekstvo. Ilija i Luki Crnogorcu i Lazu Kozomari je uspelo, a Boža Boškovića i Nika Kozomaru su ipak stigli zlikovački kuršumi, baš kao i Iliju Štinjku iz Bojmunata.
– Ispred same jame Bikuše zaustavili su nas na jednoj čistini – do smrti je pamtio te strašne trenutke Milan Rosić. – Odatle smo mi sa začelja lepo mogli videti kako čelo one prve grupe malo zavedoše oko otvora jame i gurnuše ih u jamu da bi potom cela grupa za koji sekund nestala i zamakla u grotlo. Tako su učinili i sa sledeće dve grupe ispred nas. Sve je išlo munjevitom brzinom. Kad smo sve videli što se dešava, mi smo se odjednom uskomešali i svom snagom se pokušali osloboditi veza. No, zlikovci su brzo reagovali i lako nas smirili. Brzom paljbom iz pušaka i rafalima sa svih strana, brzo su nas složili na zemlju i umirili. Bio je još dan. Sunce na zalasku. Mi ležimo na zemlji, onako u konopima. Ispred mene leži mrtav Marko Radić, a pored njega sedi Miško Kozomara. Mene, osećam, nekim čudom metak nije zakačio. Ležim ipak onako potrbuške i gledam ispod oka jadnog Miška Kozomaru. Sedi nepomično, krvavog lica. Tamo gde mu je bilo oko zjapi krvava duplja… Iz rane lopi krv i sliva mu se u nedra, a njemu se glasa ne čuje – ni da jekne.
– Pošto su većina bili mrtvi ili teško ranjeni, latiše se noževa i isekoše konope, pa počeše da bacaju, sve jednog po jednog. Dvojica uzeše za ruke i za noge Marka Radića ispred mene i zavitlaše ga u jamu. Potom i Miška Kozomaru. On jauče od bolova, za srce ujeda, i stalno moli da ga dotuku i ne bacaju živog. Oni se smeju i cerekaju i baciše ga živog – ne ispuniše mu poslednju želju. Kad baciše Miška, žalosna mu majka, povratiše se za mene. Jedan me munu nogom u slabinu, tako jako da se meni ote glasan jauk.
– Pa, ovaj je živ no se ukurvio, majku mu jebem srpsku…
Ja se prepadoh da će opaliti iz puške da me dotuče pa se malo pridigoh kao da sam teško ranjen. Zgrabiše me oni za ruke i dovukoše do jame. Tu nad jamom jedan omanji ustaša čeka da me udari kundakom u glavu. Kako on podiže pušku, ja se tako pridižem i ostavljam mu sve manje prostora da zamahne. Ne čekah da me udari. Ugrabih i skočih u jamu sam, a on samo nešto opsova za mnom.
Stradanje porodice Crnogorac
Luka Crnogorac je u poslednjem momentu izbegao tragičnu sudbinu koja je, što te noći, što sutradan u školi u Čelebiću, zadesila gotovo sve njegove najbliže – i oca Iliju, i maćehu Cvitu, i sestre po ocu Maru i Veselinku, i strinu Tomu, i brata Boža, i brata od strica Laza, i sestru od strica Boju…
Tri “bezdanke”
Bikuša je jedna od tri jame “bezdanke” u krugu od kojih sto-dvesta metara na visoravni severno od Čelebića. Ime je, kažu meštani, dobila po nekoj ženi od Bikića, udatoj u Čelebić, koja je jedne zime, čuvajući tuda koze, nekako upala u jamu. Bio je sneg. Koze su pred noć odjavile u selo, a kad se čobanica nije pojavila za njima komšije su krenule da je traže. Tako su prtinom stigli do jame i zlosrećnu ženu zatekli živu i gotovo nepovređenu jer se zaustavila na dubini od desetak metara, na jednoj polici.
