Brzi krah Jugoslavije u aprilskom ratu 1941. i žalosno rasulo u jugoslovenskoj vojsci, prevarenoj i obezglavljenoj, čiji se jedan puk raspao i u okolini Livna, osokolio je Anta Pavelića i uverio ga da je kucnuo čas za njegov godinama pripremani i kovani plan.
Ugledao je zgodu da na političku pozornicu porobljene zemlje stupe njegovi bojovnici i zaumio da njegov san o moćnoj, nezavisnoj državi Hrvatskoj više nije san i fantazija jednog emigranta.
Nije, naravno, smetnuo s uma da će mu u ostvarivanju tog sna, pre svih, glavna smetnja biti Srbi, stari nepokornici i bundžije, da se njegova vizija može obistiniti samo ako Srbe fizički ukloni ili ako ih pokrsti.
Iako je imao nesebičnu vojnu pomoć i materijalnu podršku svojih višegodišnjih jataka i gospodara – Hitlera i Musolinija – ponajviše je računao na iskonski posejano seme mržnje katoličanstva prema pravoslavlju. Pod taj krvavi barjak je okupio svoje crne ustaške legije i uz blagoslov najviših crkvenih velikodostojnika, od papske stolice do nadbiskupa Alojzija Stepinca, krenuo u “sveti” rat istrebljenja Srpstva.
Prevara i lukavstvo
Pavelić je nastojao da najuglednije i najuticajnije Srbe, one koji bi mogli da pokrenu i pobune mase, ukloni sa što manje buke, na prevaru i lukavstvo, pa tek onda da udari na obezglavljeni i prestrašeni narod. Bilo je tako i u livanjskom kraju. Već početkom juna meseca 1941, kako je već rečeno, pohvatali su dvanaest Sajkovčana sa popom Ristom Ćatićem na čelu. Njih su mučki pobacali u jamu, ali zlodelo nisu mogli sakriti jer su Jovo Pajčin i Pero i Mirko Rosić uspeli da pobegnu.
To viđenijim ljudima, ipak, nije bilo dovoljno upozorenje da traže spas iz ustaškog osinjaka. Naivno su naseli ustaškoj propagandi da niko ko nije kriv nema razloga za strepnju pa su dželati samo desetak dana kasnije, tačnije 20. juna, zakucali i na vrata dr Dušana Mitrovića, omiljenog narodnog lekara, upravnika livanjske bolnice, bečkog đaka, koji je uživao ugled među običnim ljudima sve tri veroispovesti, zatim na vrata dr Krsta Zubića, sreskog sudije i advokata Ranka Margetića.
Objašnjeno im je da moraju hitno u Sarajevo kako bi pripremili preseljenje svih Srba u Srbiju i njihovo pripajanje matici jer u Hrvatskoj mogu da žive samo Hrvati. Taj “put u Srbiju” bio je i za njih kao i za tolike posle njih, put bez povratka, put na groblje bez mramorja, bez sveća i opela. I oni su, kao i hiljade drugih, završili u nekoj od bezimenih grobnica razasutih u ovom delu Hercegovine, a da mnoge ni do danas nisu otkrivene.
Po jednoj verziji, oni su odmah odvedeni iz Livna direktno u šumu Koprivnicu i tu poklani, ali je, izgleda, bliža istini druga verzija po kojoj su oni likvidirani u blizini Gornjeg Vakufa.
Krvavi uvod
Naime, u leto 1942, prilikom prvog oslobođenja Livna, proleteri su ispričali da su u nekom selu kod Gornjeg Vakufa streljali jednog ustaškog špijuna i vrućeg saradnika zbog toga što je ubio nekog Livnjaka koji je uspeo da pobegne sa gubilišta. Prijavili su ga meštani i kazali da su on i sin mu uhvatili čoveka vezanog i ranjenog i potom ga mučili i zlostavljali do smrti. Meštani su čuli da se radilo o nekom Srbinu iz Livna, doktoru ili advokatu, koji je u nadi da će naći spas zakucao na vrata ovog zlikovca. Po tome se može samo naslućivati da se radi o dr Mitroviću ili Ranku Margetiću.
Onaj koji ga je dotukao kazao je da je to jedan od trojice Srba koje su ustaše likvidirale na Ploči kod Gornjeg Vakufa, koji je uspeo da umakne dželatima. Pokušavao je pritom svu krivicu da svali na sina, nadajući se da će mu partizani poštedeti život zbog mladosti. Tako je i bilo. Sina su poštedeli, ali su staroga prislonili uz zid jer su ustanovili da je on bio organizator i inicijator svega.
Iako je sve ovo među Srbima u Livnu i okolini izazvalo dodatni nemir i crne slutnje, ipak zanemarljivo mali broj njih je pregnuo da na vreme traži spasa, makar u odmetanju u šumu, kako je to učinio Cvijo Pajčin i nekoliko njegovih rođaka i prijatelja.
Tako su dvadesetak dana nakon ubistva dr Mitrovića, dr Zubića i Ranka Margetića, na put bez povratka povedeni i Uroš Vidović, činovnik, Ranko Jovanović, gostioničar, Živko Pavlović, trgovac, Mirko Stević, knjižar, zatim braća Tomo i Rade Radeta, trgovci, Nikola Kravarušić, auto-prevoznik, Uglješa Bajilo, veletrgovac, Rajko Lalić, automehaničar, njegov šurak Milan Pucarić, šofer, Uroš Tomović, direktor Srpske banke i njegov brat Ljubo Tomović, službenik.
Svi su oni po svoj prilici poklani u Koprivnici 19. jula, a to je bio krvavi uvod u masovne pokolje koji će potom uslediti na ovom strašnom gubilištu i na još dvadeset drugih u okolini Livna…
Koljači zatrli čitave porodice
Većini od ovde pomenutih pogubljenih Srba iz Livna, kasnije su gotovo sasvim zatrvene i do deteta u kolevci pobijene i porodice. U Koprivnici je zaklana i supruga dr Mitrovića, Ranka, sa dvoje dece, a Ranku Margetiću roditelji Simo i Mara. Najtragičnija je ipak bila sudbina porodice Uglješe Bajila iz koje je čak petnaestoro čeljadi zverski likvidirano u Koprivnici. Njegovi roditelji, Jovo i Rista, pre nego što je ustaški nož prekinuo i njihove staračke grkljane, videli su kako koljači iz utrobe njihove snahe Dobrile, Uglješine supruge, vade još nerođeno unuče, kako kao jagnjad kolju Uglješine sinove Milana i Dragana.
Pred njihovom od tuge obnevidelim očima zaklana im je i ćerka Koviljka i zet Jovo Bokić kao i njihovi sinovi koji su se takođe zvali Milan i Dragan, zatim njihova druga ćerka Smiljka, njen muž Nikola Ivica i njihovi sinovi Ilija i Krsto, a videli su i strašnu sudbinu najmlađe, devetnaestogodišnje ćerke Stojanke. Nju, baš kao i Ristinu rođaku Vlajku Besaru koja je bila došla u goste i slučajno se zatekla u porodici Bajilo, prvo su obeščastili, a onda im prerezali neljubljena devojačka grla…
Lažna pisma
A ustašama je, očigledno, mnogo bilo stalo da se odmah ne sazna za njihovu sudbinu. Čak su njihovim porodicama, nekoliko dana kasnije, stigla pisma, navodno iz Sarajeva, u kojima tobož Dušan, Krsto i Ranko obaveštavaju svoje najbliže da su srećno stigli, da postoji mogućnost da ih upute na rad u Nemačku, te da će se ponovo javiti. U tom trenutku, međutim, dr Dušan Mitrović, dr Krsto Zubić i Ranko Margetić, bili su već odavno mrtvi.
SUTRA: Odgovor na negiranje ustaških zločina (4): Živka nabili na kolac
