Ako je suditi po sećanjima preživelih po tome kako govore o svojim stradanjima i zločincima, reklo bi se da Srbin Dinarac ne ume da mrzi.
U njegovim rečima nema žuči ni kada govori o najstravičnijim mukama. Nema grkih reči i kletvi ni za najveće zlotvore i sve se uglavnom svodi na prezir.
Nasuprot tome, ne štedi reči, tople i ljudske, kad valja istaći dobrotu, gest čovečnosti i žrtvovanja drugovernika za njega. Samo tako se, čini se, može i razumeti njegovo verovanje da se zla ne mora bojati onaj ko zlo ne čini, skrušenost, pomirljivost pa i naivnost sa kojom su i Srbi u livanjskom kraju te opake 1941, kao uostalom i drugde, otišli na gubilišta, verujući krivim kletvama, lažnim obećanjima i licemerju ustaša, komšija i dojučerašnjih prijatelja.
Čovečnost bez granica
Svi koji su preživeli pakao ustaških zverstava znaju dobro imena krvnika, ali i kad to čine, o njima govore bez mržnje i želje za osvetom, nasuprot onima koji su im u tim danima i najmanje dobro dragovoljno učinili. Njih dižu do neba i obično im na nogama i s pogledom u nebo izgovaraju ime i krste se za njihovu dušu. Oni veruju da je zlorađenje gotovo suđenje, da svako ko zlo misli i zlo čini – zlo i dočeka.
A po tome što rado i s velikim pijetetom govore i ističu one druge, pozitivne primere, učini se da ih je bilo više, iako su ustaše na sve načine nastojali da ih zaplaše i nagnaju da pokidaju sve veze sa Srbima, Hrvatima i Muslimanima, muškarcima je pretila tamnica, možda i šta gore, a ženama javno šišanje i batine. Evo tek nekolika primera onih “inoveraca” čije se dobročinstvo pamti i slavi.
Milan Rosić, i ne samo on, ističe braću Jurkiće, Hrvate iz Livna, koji su spasli veliki broj Srba iz sela Zastinje:
– U trenutku kada su nas u Čelebiću hapsili, u ponedeljak, 28. jula 1941, hapšenja su počela i u drugim selima – kazuje Rosić. – Moja sestra Ana je bila udata u Zastinje za Krsta Pažina. Kako mi je ispričala, negde oko dva sata popodne primetili su u komšiluku neku užurbanost, a onda su se putem kroz selo pojavila dva naoružana čoveka sa rancima na ramenima. Bila su to dva Hrvata iz Livna, braća Jurkići. Išli su usplahireni kroz selo i glasno dozivali Srbe: “Bežite, braćo Srbi, ako mislite glave da sačuvate, ustaše se spremaju da vas već danas sve pohapse i pobiju. Mi evo pobegosmo u šumu, nećemo bratskom krvlju ruke da krvavimo i dušu da grešimo, no bežite i vi sa nama ako vam je život drag!”
Odmah su im se pridružili gotovo svi Srbi iz Zastinja. Pobegli su i svi Pažini, naročito oni mlađi… U Čelebiću se pominje ime Marka Bilića i pamti kao lep dan, iako je i on nosio omraženu ustašku uniformu. Dušan Vujanović je do smrti ustajao na staračke noge kad izgovara njegovo ime a u crkvi, kad bi palio sveće svojim najbližima, nikad nije propustio da se ne pomoli i sveću ne zapali i za njegovu dušu.
Njegovu hrabrost i čovečnost pominje i Milan Radoja, opisujući trenutak kada su ustaše pred školom u Čelebiću počeli da vežu pohvatane muškarce i pripremaju ih za sprovođenje do jame Bikuše: “Onda obučeni ustaša Marko Bilić iz Ljubunčića otkazao je da neće. Sjeo na zid, bacio torbicu sa municijom i pušku kraj sebe. Rek’o: ja se nisam obuko u ustaše da ubijam prave ljude.”
Spas kod Italijana
Čelebićani pamte i dobročinstva Jure Maića Jukića. Dva mladića iz ovog sela, Jovica i Ilija Radoja, pred razjarenim koljačima potražili su spas u njegovoj štali. Jure ih krio dva dana i dve noći, a onda izveo iz sela i, kao i mnogima i pre i posle kazao: “Bežite u svoj narod, spasavajte se!” Tako je izgleda baš on spasao i već pominjanu Stanu Erceg i njenog sinčića.
Četrnaestogodišnji Nikola Ljuboja i njegov sedam godina mlađi brat Sveto (poznati novinar)našli su se početkom avgusta 1941. godine u grupi koja je ispred livanjske škole čekala autobus da ih vozi “u Srbiju”, pošto im je otac već ranije bio odveden na taj put bez povratka:
– Iskupili smo se tu – ispričao mi je Nikola 1990 – svi s nekim ubogim zavežljajima, niko nije ni pomišljao da je to naše posljednje putovanje. U neko doba uz ulicu se pojavio Meho Terzić, sin Sabrin, moj školski drug. Prošao tik pored nas i jedva čujno dobacio: “Nemojte ići, Nikola, pobiće vas!” Prije nego smo se i pribrali, Meho se vratio, prošao sa druge strane i opet prigušeno prosiktao: “Bježite, Nikola, idite kod ‘Sundečića’, javite se Talijanima!” Kad nam je potom i Rahmo Halapić u prolazu doviknuo: “Spasavajte se, kukala vi majka, poklaće vas!” – shvatili smo da je neko zlo posrijedi.
– Brzo smo pokupili stvari i uputili se prema domu “Sundečić” kod kojega je bilo drugo zborno mjesto. Tamo nas je dočekao plač i lelek. Začas se iskupilo mnogo svijeta, a pored Srba pridružio nam se i veći broj Muslimana koji su nam stali u zaštitu. Među najglasnijim su bili Salih Burza i Muharem Jeleč i mogu reći da je samo zahvaljujući tim upozorenjima, pored ostalih, spaseno i najmanje pedeset dječaka do petnaest godina. A ko zna kako bi se sve i završilo da nas Muslimani uveče nijesu krišom izveli iz grada i poveli Italijanima.
Čim se dobro smračilo došao je Osman Klinac, zvani Pikle, i upozorio nas da bježimo iz grada gdje su ustaše držale vlast i kod Talijana van grada tražimo spas. Rizikujući sigurnu smrt, Pikle nas je pod okriljem noći proveo samo njemu znanim putevima kroz voćnjake i doveo nas u talijanski logor. Talijani su nam odista stali u zaštitu. Jednu grupu su smjestili u kuću Nikole Konjika na periferiji grada, kod njegove žene i djece, a drugu pod šatore u bašti poljoprivrednog dobra. Tu su nam obezbijedili redovnu ishranu i stalnu stražu sve dok su sasvim preuzeli vlast i prošla opasnost od ustaša.
Meho poginuo na Sutjesci
I Marka Bilića je, kao što je već naglašeno, stigla tokom rata duga ustaška zločinačka ruka. Braća Jurkići, Nikola, Vjeko, Živko i Braco, nijesu, nažalost, dočekali slobodu i mir. Vjeko je poginuo već krajem 1941, a ostali kasnije u borbama na severu Crne Gore – svi u partizanima i svi u slavnoj Petoj proleterskoj crnogorskoj brigadi.
Slobodu nije dočekao ni Meho Terzić, hrabri dečak iz kojeg je zborila duša i uverenje da se drugovi ne mogu deliti po kapama i vjerama – poginuo je 1943. na Sutjesci kao partizan.
Jure Jukić je preživeo rat, živio poslije u Zadru i dočekao duboku starost, a 2008. godine, po objavljivanju novog izdanja knjige “Ognjena Marija Livanjska”, javio mi se telefonom da potvrdi da je zaista on, kako je opisano, 1941. spasio Stanu Erceg i njeno dete.
