Čim su se domogle vlasti, ustaše su i u Livnu započele temeljite pripreme za potpuno istrebljenje srpskog življa. Uputstva o tome doneli su oni koji su sa blagoslovom Stepinca i potpunim ovlašćenjima Pavelića stigli iz Zagreba ubrzo nakon kapitulacije i raspada Jugoslavije.
Znali su dobro da je prvi i najvažniji zadatak pokupiti oružje i ratnu opremu iz ruku Srba a potom ih, goloruke i obezglavljene sasvim uništiti. Napravljena je crna knjiga, a jedan od prvih koji je u nju upisan bio je Cvijo Pajčin, zvani Oraščić iz Sajkovića, koji je već prilikom prvog dolaska ustaša došao u sukob sa njima. Bilo je to negde u maju 1941. Ustaša dr Dragan Urumović je banuo sa svitom u Sajković.
Cvijo je izleteo pred njega i u brk mu rekao da nikad neće dati oružje. Urumović se vratio besan, a Cvijo se latio oružja i odmetnuo u planinu. Po kazivanju nekih svedoka, većinom zabeleženih polovinom 1990, među kojima je i profesor Marko Pajčin, Cvijov brat od strica, tom prilikom je došlo i do tuče između Cvija i pratilaca dr Urumovića. U neravnom boju Cvijo je izgleda izvukao deblji kraj, ali ustašama nije pošlo za rukom da ga svežu.
Stradanje popa Riste
“Tragali su stalno za Cvijom Pajčinom, ali ga nisu mogli uvatiti, i onda je došo red na popa Ristu Ćatića”, piše Milan Radoja. “Za vrijeme Austrougarske, kad je kavo đak učijo crkvenu bogosloviju, pop Risto je bio dobar prijatelj Gavrila Principa i sa njegovom grupom bijo je u atentatu na prestolonaslednika Ferdinanta… Jednoga dana jedan autobus i jedna luksuzna kola sa oko 15 ustaša, sa jednim puškomitraljezom, otišli su u Gubin kod crkve, u popovsku kuću. Uvatili popa Ristu i tražili Oraščića Cviju.
Nisu ga mogli naći. Uvatili su mu brata Jovu i još mirni seljaka. Neki su kopali krumpir, neki šišali ovce kavo mirni seljaci, nisu se tome nadali… Oćerali su ji više Kablića u planinu i bacili u jamu.”
Ustaše su tog dana pohvatale još i Vasa Pajčina, Rada Zagorca, Iliju Šormaza, Vasa, Pera, Mirka, Nika i Slavka Rosića i Vojina i Iliju Janjića. Doveli su ih nad jamu Suhača i nakon mrcvarenja pobacali u jamu junskog predvečerja 1941. Pokolj su preživela trojica. Jovo Pajčin i Pero Rosić, zvani Perić, uspeli su da pobegnu. Između njih je bio i Rade Zagorac. Istina o sudbini popa Ćatića i grupe oko njega, međutim, već sutradan je obelodanjena kad su kućama dobežali živi Jovo Pajčin i Pero Rosić, a malo potom i Mirko Rosić.
Jovo Pajčin je, po kazivanju profesora Marka Pajčina, uspeo da se udalji niz polje ispod sela Kablića. Tu je predanio u jednoj rakiti. Odatle se prebacio do kuće, ispričao šta se desilo, izvukao pušku iz potaje i odmetnuo se i on u planinu, u društvo bratu Cviju, a oružja su se latili i svi ostali u selu koji su ga imali jer se očekivalo da bi ustaše ponovo mogle doći.
Pomoć Hrvata
To se, ipak, nije dogodilo sve do 27. jula kada će u Sajkoviću kresnuti i jedna od prvih ustaničkih varnica u Bosni i Hercegovini. Sudbina Mirka Rosića, po majci zvanog Ružić, posebno je zanimljiva. Po jednoj priči njemu se ukazala sreća da je među ustašama bio i neki koji je sa Mirkom služio vojsku. Slučajno ili namerno, tek zgodilo se da baš taj puca na Mirka i promaši ga. Verovatnija je ipak druga verzija. Mirko je pao već od prvog plotuna, ali je bio samo lakše ranjen. Uprostio se, međutim, i nije pokazivao nikakve znake života. Jednog po jednog su zatim bacali u jamu. Mirka potonjeg. To ga je po svemu i spaslo, jer je u jamu pao na gomilu tela. U toku noći on je nekako uspeo da se izvere iz jame i pobegne kući.
No, ako ona priča o dobročinstvu ustaše i pomoći koju je pružio Mirku Rosiću i nije, može biti, tačna, tačno je da mu je Hrvat kasnije spasao glavu. Bio tu u selu neki Pilip Bencun, šumar, rodom odnekud iz Dalmacije. Jednog dana, šumar naiđe na Mirka Rosića koji se, takođe, odmetnuo u planinu pošto je izbegao smrt u jami Suhači. Mirko je spavao ispod nekakvog omara, ali ga Bencun probudio i bratski posavetovao da se čuva “bandita ustaških.”
I Mirko je zapamtio to njegovo dobročinstvo i Pilipa Bencuna, koji je, po nekim podacima, i sam kasnije osetio nemilosrđe ustaško, jer ustaše su posebno bili kivni na Hrvate koji u Srbima nisu videli zlotvore samo zato što su Srbi i što se krste sa tri prsta.
Zagorac promašio kuću?
I Rade Zagorac je krenuo da beži, ali je njegova sudbina do danas ostala nerazjašnjena. Po jednoj verziji, on je u bekstvu ranjen. Ustaše su uspele da ga pristignu i dotuku, a potom ga bacile u neku drugu jamu. Po drugoj, on je u toku noći upao u neku kuću da potraži spas, ali je ipak našao smrt jer je ušao u hrvatsku kuću.
Čestit čovek Maće
O atmosferi tog zlog proleća 1941. upečatljivo govore i sećanja Milana Rosića iz Čelebića, jednog od onih koji su uspeli da se spase iz jame: “U samom Čelebiću je u to vreme živelo više od hiljadu stanovnika. Stanovnici, Srbi i Hrvati, odvajkada su se lepo slagali. Išli su jedni drugima na slave, svadbe i sela, zajedničke im bile i radosti i žalosti, dolazili jedni drugima na mobe i ispomagali se u svakojakim poljskim poslovima.
Sve se, međutim, gotovo preko noći promenilo odmah nakon proglašenja Pavelićeve Endehazije i naše komšije Hrvati su počeli da nas izbegavaju. Jedan od onih Hrvata koji se nisu mirili sa zločinima nad nedužnim, bio je sedamdesetogodišnji Mato Rimac, zvani Maće. Bio je izuzetno pošten i čestit čovek i veliki prijatelj moga oca Todora. Na nekoliko dana uoči pokolja u Čelebiću, Maće je prizvao i svratio moga oca u kuću. Rekao mu je da se sprema velika nesreća i, ogorčen, opsovao:
– Jebem ti ja vladara i državu u kojoj se uništava svoj pošten i nevin narod.
To što je rekao mome ocu, Maće je izgleda ponovio i pred nekim od Hrvata, ali ga je to koštalo života. Krvnički su ga pretukli da je od tih uboja ubrzo umro.”
SUTRA – Odgovor na negiranje ustaških zločina (3): Put bez povratka
