Ono što ustaškim pokoljima u livanjskom kraju daje posebnu težinu i tragičnost jeste činjenica da je među žrtvama bilo ponajviše dece. Samo u jami Ravni Dolac od 218 ubačenih, više od polovine su bili mlađi od 15 godina, a bilo je čak i nerođene ili tek rođene i nekrštene dece.
Mnoge porodice su zatrvene do poslednjeg izdanka, a u onima u kojima je neko od roditelja i uspeo nekim čudom da se spasi, obično se vraćao u prazan dom.
Svi oni koji su posle svega ipak smogli snage da iznova založe ugašena ognjišta, da iznova sviju porodična gnezda, obično su, iz velike tuge i želje da izgubljenoj deci barem ime ne pogine, a možda i iz nekog očajničkog prkosa i inata, svojevrsne osvete i želje da dokažu da ih još ima, spominjali i ponavljali imena poginulih. Tako su deca koja su se kasnije rađala po pravilu dobijala imena onih koja su stradala od ustaške ruke.
Krvario u Tirolu
Priča o Marku Boškoviću, zvanom Markica, iz Donjih Rujana, nadmašuje sve ostale primere. Jedinac među tri sestre dobrano je osetio sve strahote rata kada se kao silom mobilisani austrougarski vojnik u Prvom svetskom ratu našao u Tirolu, gde je punih pet godina krvario i tugovao za rodnim krajem, za mladom suprugom i sinčićem, za roditeljima i sestrama.
Kad se posle pet godina, pošto su njegovi najmiliji već bili izgubili svaku nadu da je živ, jedne noći konačno vratio kući i kao stranac upitao da li može konačiti, primili su ga, ali ga nisu odmah prepoznali. Tek u neko doba njegovoj majci, podstaknutoj valjda probuđenim majčinskim instinktom, neznanac se učinio odnekud poznat pa je tiho došapnula mužu:
– Todore, vesela ti majka, pa ovaj isti ki naš Markica…!
Veselju posle nije bilo kraja. Brzo se sjazila sva brojna rodbina Boškovića i život krenuo ispočetka.
Marko je prvo bio oženjen Anicom Crnogorac i sa njom izrodio sinove Vojislava, Božidara, Todora i Veljka. Radost, nažalost, nije dugo potrajala. Anica se razbolela i umrla, pa je Marko, pored četvoro siročadi, morao ponovo da traži bračnu sreću. Oženio se Marijom Konjikušić. I sa njom je dobio još četvoro dece – sinove Branka, Bogoljuba i Mirka i ćerku Ružicu.
Uoči samog Drugog svetskog rata, najstariji sin Vojislav je krenuo u Nemačku na rad, kamo su tada odlazili i mnogi drugi njegovi mladi zemljaci, željni zarade i zaneseni pričama o boljem životu.
Počeo je rat. Krenuli raskoli i mržnje. Jednog dana, uoči samih ustaških pokolja, Marka, koji je imao izuzetan ugled i među Srbima i među Hrvatima, prizvao komšija, Hrvat Mate Jureta, inače tabornik u Donjim Rujanima:
– Markica, zlo se sprema, Srbima se rđavo piše, spasavaj glavu, ne mogu ti pomoći, pita se Niko Perić, emigrant, on je sad sila i vlast…
Shvatio Marko kakva mu opasnost preti, ali ni u snu nije pomislio da bi neko mogao dići ruku na njegovu porodicu, da je došao crni dan kad i deca postaju krivci samo zato što su srpska. Neopaženo se sklonio u planinu, ali su krvnici, kad njega nisu zatekli kod kuće, poveli njegove sinove Božidara i Todora i postreljali ih u Prologu. Sutradan su se povratili i poveli i suprugu mu Mariju sa ostalo petoro dece i svi su završili u jami Ravni dolac…
Tugovao uz gusle
Kad su pokolji prestali i Italijani preuzeli vlast od ustaša Marko se vratio iz planine i umesto doma koji je do skoro ispunjavalo veselje osmoro dece, zatekao ledenu vučju jamu. U opusteloj i opljačkanoj kući našao je samo gusle – njih krvnici zbog nečeg nisu poneli. Iako, kažu, nikada ranije nije pevao uz gusle, Marko je počeo uz strune tog drevnog, viteškog instrumenta po ceo dan da izvija neku žalovitu pesmu tužbalicu i tako leči žestoke rane i blaži golemu tugu.
Malo potom iz Njemačke je nekako dobežao njegov najstariji sin Vojislav. Iako je tuberkuloza već bila dobrano načela njegov mladi organizam uspEo je da se kroz ratnim plamenom zahvaćenu Evropu probija ka Dinari. Šta je na tom stravičnom putu sve preživEo, nesrećni mladić je odnio u grob, jer kada je u pustoj kući zatekao samo oca, legao u postelju i posle mesec i po dana bolovanja i tugovanja, svisnuo, dozivajući mrtvu braću i sestricu.
Po selu se poslije počelo govorkati da je Marko Bošković smetnuo s uma kad je, posle smrti najstarijeg sina, nastavio da jadikuje uz strune gusala. A on je premišljao šta da čini: da li da digne ruku na sebe i muke prekrati, ili da se počne svetiti krvnicima i rane lečiti njihovom krvlju. A dobro je znao ko mu je familiju pobio i kuću raskućio – da su sve to učinile njegove komšije Hrvati.
Jednog dana se iznenada prenuo i shvatio da mu neće biti lakše i da izgubljenu sreću i familiju ne može povratiti celo selo da spali i sa zemljom sravni, sve krvnike i sve njihovo potomstvo na jedan metak da navrze – da se ipak ne posveti onaj ko se tako sveti. Okačio je gusle o klin, visoko uzdigao čelo i krenuo da se sveti, ali ne smrću i ubijanjem nego životom.
U selu je bila ostala mlada udovica Anđa Kiso (inače rodom od Mrvića iz Prova), čijeg su supruga Marka takođe ubile ustaše. Imala je troje siročadi, tri ćerke – Stanu, Martu i Ljeposavu. Marko joj je predložio da se sa decom preseli u njegovu kuću…
Tako je u kući Marka Boškovića, ojađenog starca – mučenika ponovo buknuo život. Marko je sa Anđom izrodio šestoro dece, pet sinova i ćerku, i svima dao imena dece koju je izgubio u pokoljima. Sinu kojem je dao ime Vojislav, nažalost, nije se dalo da poživi, umro je 1949.
Marko Bošković je poživeo 87 godina. Dočekao da mu stasaju deca i vidi im sreću, ali ih je do potonjeg dana učio da se zlo zlom ne vraća, da se mrtve glave svete novim, živim glavama.
Jedina želja
Iako već ophrvan bolešću i starošću, na Svetog Nikolu te 1975. godine, Marko Bošković je ustao iz postelje kao najzdraviji i sa trojicom sinova koji su tada radili u inostranstvu i bili došli da ga obiđu, iskapio bokal vina.
Imao je samo jednu želju – da večno počiva u Rujanima, u grobu sa prvom suprugom Anicom i najstarijim sinom Vojislavom. Amanet mu je ispunjen. Sinovi su nad njegovom glavom podigli lep i simboličan spomenik, ali ustaše ni mrtvom Marku Boškoviću nisu dale mira – sem što su razorili njegovu kuću u Rujanima, neko je u ratnom vrtlogu 1992-1993. godine oskrnavio i njegov spomenik i polomio nadgrobnik.
