U predvečerje jednog jesenjeg dana 1955. neko zazva odozgo iz Dinare, sa vrh Kovioca, i glas ode u Rujane da je poginuo Mirko Maljković. Plećatog, prkosnog deliju, koji se oči u oči trojice nije plašio, našli mrtvoga među stijenama.
Onaj kome je bilo stalo da se oko toga ne diže prašina sve protumačio kao nesrećan slučaj i postarao se da sa Mirkom u grob pođe i tajna o njegovoj smrti. Ostala je tako samo sumnja da jedna rana na stomaku nije “nesrećni slučaj”.
Suprugu Milicu (ili Milku kako je svi zovu) više ništa nije vezalo za Rujane. Shvatila je da je za nju to ukleti kraj i sa troje dece se zaputila u Srbiju. Ostavila je neopojene grobove svojih najmilijih i silne rodbine Lalića koja je završila na ustaškim stratištima u leto 1941. Ostavila crne uspomene na ono što je i sama preživela u jami Ravni Dolac, nedaleko od mesta na kojemu je, eto, 14 godina kasnije pod čudnim okolnostima skončao i njen muž Mirko Maljković.
Skrasila se u Surčinu kod Beograda. Stekla novi dom i imanje, podigla decu, dobila fino potomstvo, a rane iz rodnog kraja i dalje žive, krvare i bole. Grdni ožiljak na desnoj slepoočnici, gde mozak već bezmalo 80 godina samo koža štiti, jedan je od onih vidljivih tragova stradanja koje je preživela ova tvrda žena. Svejedno, ona još traje iako je pred pragom desete decenije života i uz Boju Lalić, koja živi u Guberu kod Livna, još živo svedoči o ustaškim zločinima u Gornjim i Donjim Rujanima i strahotama koje je preživela.
Dečje suze
U stvari, u svest devojčice, seljančeta koje je bilo tek zakoračilo u desetu godinu života, najsnažnije se i urezali bol i patnja. Bol i strah, strah i bol – to je ono što večno pamti.
– Nikad neću zaboraviti to jutro kad su nam na vrata banuli Mićo Šibenik i jedan mu rođak, zvalo ga Ljudina. Naše prve komšije, brate, nijesu tuđini, zalogaj smo dijelili i nijesmo se razdvajali. Obreli se odjednom tuđi i nepoznati, breče i gone nas napolje kao iz tuđe kuće. Zbore majci: idete u Srbiju, ništa ne treba da nosite, sve je uređeno, sve vas tamo čeka…
Ne razumijem ništa, idem uz planinu, držim se majci za skut i krijem oko nje. Žedna, a ne smijem iskati vode. U stvari, žeđ je ono što najviše pamtim. Žedna i druga djeca, tiho plaču i mole vode. Do Vodenog doca i nekako. Tu bila voda, neka korita za stoku, i mi djeca žalosna poletjesmo da pijemo, a oni krvnici zagalamiše i počeše da pucaju preko nas – ne dadoše nam ni da priđemo vodi…
Kad nas dognaše do jedne pećine, zovu je Sajdina pećina, ovce i drugo blago nam u njoj uvijek plandovalo, zbori strina Marica:
– Sad će nas ovdinak bombama pobiti…
Tog časa ja sam pritisla oči rukama i sklupčala se majci pod pazuvo. Niti znam ko nas je izveo iz pećine, ni kako sam došla do jame, ni ko me bacio u jamu – ništa. Pričali mi poslije da je prošlo pet-šest dana dok sam se osvijestila u jami i počela zvati majku. Svi mislili da sam mrtva kad su vidjeli kakvu grdnu ranu imam na glavi.
Nije se ni poslije niko nadao da mogu preteći, da mi mravinjak crvi i u mozak neće ući na otvorenu ranu. Da je barem bilo čiste krpe da me previju ili vode da mi krv speru. Jedino što je majka o pasu imala jednu britvicu, onu kovanu sa koricama od kozjeg roga, te mi je otkinula kosu i očistila dlake iz zakorele rane. To je bilo sve… Mimo toga samo žeđ i strah. Kad mi majka iz mokre krpe iscijedi po kap vode u vrela usta ili ovlaži suve ispucale usne, visnu bolovi žestoki. Tako za tren pa sve opet utrne i plane vatra u ustima, u grlu, stomaku…
Polomljena rebra
Iako je dve godine starija od Milke Maljković i Boja Lalić, udata Radeta još se vije u svom domu u Guberu. Sama i čemerna. Za veliko čudo, nisu ponovo digli ruku na nju – ostavili su je da tu čami i dotrajava, sama i daleko od svakoga svoga…
– Bilo nas, zaludu, puna kuća. Otac mi i majka, Marko i Ljubica, nas četiri sestre i dva brata. Kad se zaratilo, ja bila u dvanaestoj godini. Onoga dana četres prve kad nas dognalo u Sajdinu pećinu i prozvalo da krenemo dalje, kad izbismo na kosu prema jame, imamo šta čuti i viditi: lelek i vriska do neba se čuje, a oni, zlotvori, alaču i dozivaju se. Najgrlatiji Baćo Odak i Mate – Maćan Ćenan: Nagnaj, Mate, dočekaj, Baćo, udri toga tamo, u jamu ga majku mu srpsku…
Dušo moja mila, ovo ti je cila cilcata istina i ako nije vako bilo dabogda ja opet u jamu. I nisu tuđi no sve naši seljaci, komšije Rvati – oni nas pobiše i pobacaše u jamu. Ja da znam, nije samo Jozo Šibenik. On nije ćeo: pucajte, udrite, rekao, ja to gledati ne mogu i neću dizati ruku na komšije…
Nikako ne znam šta je i kako sa mnom bilo, kako sam pala i koliko sam u nesvisti bila. Kad sam se osvistila ne znam gdje sam. Desno oko ne mogu otvoriti. Gledam na lijevo: mrak mrkli.
– Ajme meni, crnoj, di smo ovo mi? – vrisnug.
– E, u kukavici, u jami! – zbori neko.
– U kakvoj jami, crna srićo!?
– U bezdanki, u Ravnom Docu…
Počnem ja zapomagati. Ne mogu nikud mrdnuti, sve boli: razbijeno čelo, raskrižena donja vilica, polomljena rebra, povriđena kičma, sto drugig uboja i rana i ne opažam.
Danima ležim nepomična. Žeđ mi najteža. Probala i ja mokraću da pijem, ali ne mogog. Kad nas izvadiše, mene snijeli sve do Vodenog doca, nijesam mogla ni na magare. Poslim u bolnicu u Livno…
“Kome je vika, tome je i lika…”
– Jednog dana, eto jednog bolničara, ne znam mu ime, vesela mu majka i Bog mu mjesto u raju dao, pamtim samo da je imao fes na glavi. Pita: imaš li ti koga ovdinak u Livnu – pričala je Boja. – Kazujem ja da imam strinu Boju. Onaj ti bolničar mene u naručje pa pravo strini – vidio, zar, da mi života nije, a i ustaše izgleda priđe negda poklale neke Srbe koji su se ličili tu u bolnici. Strika Iliju već bilo ubilo i strini ostalo četvoro o vratu na goloj ulici, ali me ona uze za najbliže dite i za godinu ostadoh kod nje, Bog joj dao i od moga zdravlja i svaku sriću i na ovom i na onom svitu. Ja čuketnik i bogalj, njena dica ne mogu ni jest kad me vide.
Čujem kako strini tiho zbore da neću preteći svit o meni da zavisi, ali ona ne da progovorit. I, aj, aj, tako neđe do iza Božića. Ja počeg pomalo da se opirem na noge. Sve me Blagoje strinin, vazda mu blago u dom, uzme pa me vodi, ko malo dite… I eto, za muku moju, ja pretekog, a i danas ne znam kako. Nekakva sila presudila da mi bude vika, a kome je vika tome je i lika…
